TAJKUN 5

10. Bonus 1

Sadašnjost
Bešiktaš Tower
Istanbul, Turcija

Sejhan

Nakon toliko godina prvi put bio je u Istanbul, u gradu svojih predaka, u gradu za koji je uvek smatrao da je njegov dom. Sad u svojih četrdeset sedam napokon je kroćio na tursku zemlju međutim ne kao onaj momak koji je sanjao da će se jednog dana vratiti u zemlju njegovih roditelja. Sad nakon smrt svog oca koji je bio jedini koga je godinama imao pored sebe nije znao ni ko je ni šta je.

Još kao malog dečaka njegova majka i otac rekli su mu da nisu njegovi biološki roditelji. Majka nije mogla imati decu, pokušavali su godinama unazad ali uzalud svaki put izgubila bi plod. Na kraj nakon mukotrpne godine ispunjene plačom i suzama, otac je odlućio usvojiće bebu iz Turske.

Tad su mu rekli da su ga usvojili, tad maleni dečak od osam godina kome nije bilo jasno zašto njegov tata ima plavu kosu i zelene oči, a mama crvenu i kafene, dok je on crn sa plave oči koje su postajali ljubičaste kad se naljuti nije previše bio zainteresovan za one koje su ga ostavili.

Godinu dana kasnije kad se njegova majka razbolela od raka dojke, pričala mu je puno i nekako uspela da obriše njegovu mržnju za biološkim roditeljima. Nekako je uspeo da shvati da verovatno nisu bili u mogućnosti da ga čuvaju i brine o njemu, pa su ga dali nekome ko će mu pružiti daleko bolju budućnost. Tada tom skoro deset godišnjem dečaku bilo je to dovoljno.

Imao je kul tatu koji je bio majstor u tehnologiju, koji ga nakon škole vodio sa sobom u njegovu veliku kompaniju i pokazivao mu svega. Imao je najlepšu mamu koja je bila vrhunski farmaceut i koja je pričala najlepše priče, svirala najbolje na klaviru i spremala najukusna turska jela.

Kad ih je mama napustila, on i tata postali su najbolji drugovi, bio je oduševljen do svog oca koji i pored milionskog biznisa nijednom nije propustio njegovu utakmicu, nijednom ga nije ostavio vozaču da ga odvede kući nakon škole uvek je imao vremena za njega.

Čak i po stare dane kad je i sam oboleo od srca nije se dao, uvek je bio tu da njemu uskoći u pomoć kad je ostao sam sa sedamgodinjaku.

Pre tri godine kad je u jednu uličnu presmetku između kartelima na ulicama Ria, njegova voljena žena, supruga i majka njegovom sinu tragično stradala od zalutalog metka, njegov otac bio je tu da mu se nađe pri ruci. Sve do pre tačno jedanaest meseci.

Soner Abdial stariji umro je pre jedanaest meseci u novembru nakon što su ga hosoitalizirali nakon drugog srčanog udara. U tih nekoliko dana dok je još uvek bio svestan otkrio mu je nešto što ni njegova majka nije znala. Još danas pamtio je njegove reči, kao da je bilo juće, verovatno će ih pamtiti doveka.

"Sejhan junaće moj.....tako sam ponosan na tebe, odrastao si u pravog čoveka, odličan si otac, bio si još bolji sin. Svakog dana kad te pogledam kažem sebi da sam uradio dobru stvar, da se rizik isplatio.......ali sine nemogu otići sa ovog sveta, a sa ti ne kažem istinu..... "

Tad nije znao kakva istina, nije ni želeo da išta više ćuje jedino je hteo da se njegov otac ne naoreže toliko i da što više saćuva snagu i poštedi svoje dlabo srce, ali stari Soner nije se dao i kao što je svaki put bilo, uspeo je da ga natera da ga sasluša i obeća mu da će uraditi onako kako što želi.

"Sine nisam uradio dobru stvar. Godinama gledao sam tvoju majku kako pati i vene ispred mojih očiju. Svaki put kad bismo izgubili bebu ona je sve više tonula, a ja sam gubio ljubav svog života. Bolelo je sine, bolelo je jako. Pokušali smo sve, čak i vantelesnu oplodnju, ali nije išlo. Tri godine smo čekali da bi usvojili dete iz Brazila, ali uvek smo bili stranci, druge vere i pored svih uslova bili smo nepodobni. Na kraj smo odlučili da posvojimo dete iz Turske, ali red je bio ogroman. Ni sve moje novce nisu mogli da mojoj Amini donesu osmeh na lice. Onda sam jednog dana čuo sasvim slučajno dok sam igrao poker sa jednog starog prijatelja dok smo bili u Turske. Postojala je klinika na izlazu iz Istanbul koja je mogla da nam obezbedi bebu. Nisam znao šta da radim, nisam bio za da tek tako nekome uzmem dete. To su bila deca prevremeno rođena, bebe sa neku malu komplikaciju ili jednostavno ostavljene bebe koje mlade majke, imućne čerke, mlade očeve naslednike nisu hteli da im smetaju. U tom trenutku je moja majka zapela da mi nađe drugu ženu koja bi jednostavno rodila naše dete, surogat majka. Grozio sam se od same pomisle da neka druga žena, mojoj Amini ispred nosa paradira sa stomak do zube i moje dete u njoj, bilo je grozno. Na kraju sam odlučio, kupio sam bebu. Svima pa čak i tvojoj majci sam slagao da sam povukao veze, platio svakog ko je to tražio i da su nas stavili na listu prioritetnih u domu za nezbrinutu decu. Dok je prava istina bila da sam dao pedeset hiljada dolara da bi kupio mušku bebu, predvreme rođenog dečaka strog osam dana iz bolnice."