Krvava osveta 2.deo ✔

5. Umirat ćeš svakog dana, a nećeš umreti

Došao je i taj dan, kada su se stvari počele odvijati kako nisam želela ni ja, a ni Igor. Mrki se večito pojavljivao gde mu nije bilo mesto. Bio je uvek tamo, gde nije trebao. Kvario je svaki Igorov plan. Albert mu je bio kao slepa senka. Koji čudan tip. Mrki. Alberta je vodao sa sobom kao psa, kako je samo imao proklete misli. Znao je da Igor Alberta neće pustiti blizu sebi zbog mene, pa pitanje je samo bilo tko će od njih pobediti.

Došlo je i vreme kada sam morala da odlučim napokon kako ću se spasiti. Morala sam sama da planiram. Prepustila sam se samoj sebi i odluke sam donosila sama. Bez Igora. Bez bilo koga.

Na kraju sam samo čekala koliko se to isplatilo i koliko sam tačno uradila. S Igorom sam trebala krenuti u Italiju. U nadi da će mu ovaj put uspeti, spremio se za novi deo posla.

Znao je da će tamo biti Mrki, znala sam i ja. Sve je tako počelo u jednom od noćnih klubova. Kao i obično Mrkijeva omiljena lokacija, gde je sigurno sklapao poslove.

Ovaj put je u pitanju bilo nešto veće. Igor je morao pristati da sudeluje s njim, jer je u neznanju pre toga prihvatio posao, gde mu nije krenulo kako je želeo, zbog toga se morao spasiti, inače bi mu sve naredno što je želeo, palo u vodu.

Svesno je krenuo u partnerstvo s njim, ali samo ovaj put, mada nije znao da će mu to biti ovaj i zadnji. Nakon toga sve će krenuti nizbrdo. Igor će se pokajati što je pristao na to, posledice ćemo trpeti svi.

U tom klubu kojeg vlasništvo je imao neki Italijan, s kojim je Mrki već ranije radio, ja sam ga poznavala, našli smo se te večeri.

Sedeo je slično kao nekada u tom separeju s nekim ljudima. Igor je ušao sa mnom, ja sam zatim primila poziv, pa sam izašla kako bi razgovarala. Kad sam krenula da izađem, osetila sam da mi je netko uz leđa prislonio pištolj.

"Samo hodaj." Krenula sam napred bez razmišljanja. Strpao me u auto koji je bio parkiran ispred.

"Mrki šta želiš sad, kakve su ovo igre?"

"Nisu igre, sad ćeš da sviraš po mojim pravilima." Upalio je auto i krenuo.

"Ti nisi normalan, gde me to vodiš?"

"Vodim te na jedno mesto da ti pokažem tvoju svetlu budućnost." Rekao je, i vozio dalje. Stigli smo na groblje.

Na silu me izveo iz auta, i doveo do mesta. Ispred sebe sam ugledala grob. Sledila sam se. Na njemu je napisao moje ime i prezime, godinu kada sam umrla.

"Kakve su ovo gluposti, čoveče pusti me  da idem?!" Molila sam ga.

U njegovim očima sam videla onog Mrkija koji mi nije bio stran već od nekada. "Vidiš, čeka te to mesto ako budeš dobra biće ti loše, ako budeš loša, biće ti još gore." Rekao mi je dok je stajao iza mene koja sam nemo promatrala grob, vlastiti.

"Šta želiš od mene, reci mi?"

"Nisam siguran, šta želim od tebe, ali siguran sam je prva stvar koju ću dobiti moj sin. Moje dete neće rasti pored drugog, to neka ti bude jasno. To nikad neću dozvoliti!" Zapretio mi je.

"Ne dam ti Kikija, to ti se kunem." Tvrdila sam sasvim sigurna u to.

"Nisam te ni pitao da li daš, sina ću ti uzeti to je prvo, ali imam i jedan uslov. Biti ćeš moja ponovo, ako želiš da ne ostaneš i bez drugog sina." Sarkastično me ogovarao.

"Koji si ti gad, mrzim dan kad sam se upoznala, a samo preko mene mrtve ćeš doći do njega."

" U redu." Rekao je, i izvadio pištolj. "Požurila si u svoj novi dom vidim. Pa da te ubrzam da ti put ne bude dug." Uperio je pištolj prema meni.