Krvava osveta 2.deo ✔

6. Njegova osveta je počela

Volela sam sesti u auto, voziti u nepoznatom pravcu. Opustila bi se. Razmišljala bi samo o brzini, samo o vožnji, a iznutra bi se sagorevali moji organi od muke i besa, boli, tuge..

Vozila sam se tako i sada. Iza sebe sam videla auto, pojavio se niotkud. Bio je Mrki. Blicao mi je. Stala sam naglo na jednom mestu.

Izletela sam iz auta šireći mu ruke besna. "Šta hoćeš više od mene, zašto me pratiš? Gde se nalaziš pa me uvek nađeš?" Pitala sam ga već ljuto.

On se nasmejao. "Baš ne znaš koliko sam dobar u tome da te uvek nađem?"

"Šta hoćeš pitam te, bar me jedan dan ostavi na miru. Pusti me da dišem od tebe."

"Rekao sam ti da nećeš imati mira. Rekao sam, da ćeš umirati svakog dana polako, ja tako umirem, pa da i ti vidiš kako je." Pretio mi je.

"Ako želiš da ti uzmeš posao, dobit ćeš ga, ali mene ostavi na miru."

"Posao nije problem, to je najmanje što me sada brine. Svi ćete pasti kao domine, jedan po jedan. Ti ćeš biti poslednja da ćeš moči sve to da gledaš, na kraju ćeš da moliš. Obećavam ti Ameja, zapamti dobro." Pretio mi je kao da mi je čitao vremensku prognozu. Krenuo je prema svom autu, ostavši me da stojim tamo.

"A ja ti obećavam da nećeš uspeti. Nisam više ona naivna Ameja, ti pamti." Rekla sam mu dok se udaljavao.

Okrenuo se i nasmešio. "Ajde, videćemo draga ženo." Mahnuo je u pozdrav.

S mržnjom sam ga pratila kako odlazi. Da sam mogla, ubila bi ga tog trena. Ali rekla sebi, izdržat ću ovu njegovu aferu dok ne počne moja. Izdržat ću zbog svoje dece.

Pobedit ću.

Verovala sam u to. Verovala u čuda. Kažu postoje. Neka se desi već jednom i to moje čudo. Ako uspem, biću najjača. Biću najbolja. Počela sam da planiram. Danju i noću sam razmišljala šta ću uraditi. Ovaj svet nije za mene, nije za nikoga.

Stigla sam kući, a moje srce je počelo kucati sto na sat kad sam videla hitnu pomoć ispred kuće. Izletela sam kao luda, dotrčala sam Igoru koji je stajao pored, a videla kako u vozilu leži Kiki. Počela sam da vičem, da plačem. Ne mogu opisati osećaj koji se tada budio u meni. Pitala sam šta se Kikiju desilo, bila sam u panici.

Sela sam u auto i otišla s njima. Kiki je pao s prozora kada je navodno dovikivao nekoga. Povrede su bile ozbiljne. Srce mi je stalo. Želela sam umreti, želela sam nestati. Stigavši u bolnicu već su ga čekali doktori. Odvezli su ga. Čekala sam shrvana od bola, a uskoro je stigao i Igor.

"Zašto me nisi zvao?" Napala sam ga.

Na šta mi je on besno odgovarao. "Zvao sam te, ali ti se nisi javila. Bila si previše zauzeta drugim stvarima."

Zaista sam pogledala na telefon, i videla 6 poziva. Nisam čula. Zvao me je na putu kući. Na kraju hodnika nakon nekih pola sata, ugledala sam Mrkija kako besan ide prema nama. "Šta se desilo mome sinu?" Pitao je čim nas je ugledao.

Nisam mu ništa odgovarala. Počeo je besniti. "Kakva si to majka? Ne znaš se pobrinuti za jedno dete, jadna si."

Igor je na to ustao, i krenuo na njega. "Kakav si ti otac, nikad nisi pitao za njega sad te kao odjednom zanima?"

"Ti se ne mešaj u moje odnose s mojim sinom. To je moj sin, očito si zaboravio. A ovo ovde je još uvek moja žena." Odgovorio mu je Mrki.

Igor ga je besno uhvatio za vrat, Mrki ga je odgurivao. Odma je stiglo obezbeđenje koje je stajalo blizu. Razdvojili su ih. Ja sam samo plakala, bol me ubijala. Pitanje bez odgovora, da li moje dete diše tamo iza četiri zida slamalo me.