Krvava osveta 2.deo ✔

8. Albert me namerno izluđivao

Deca su zaspala. Igor je nervozno nešto tipkao po telefonu. "Igore, hoćemo i mi na spavanje?"

"Ti si se danas videla s Albertom, je l' tako?" Upitao je.

"Da jesam, ti to mene pratiš?"

"Ne, nemam tu nameru, pitam jer me zanima gde je taj lik? Ne odgovara mi na pozive."

"Ja to ne znam, slučajno smo se sreli, i slučajno isto tako razgovarali na kavi."

"Dobro, nisam tražio objašnjenje."
Rekao je odvratno.

"Ajde, čoveče dokle misliš tako? Dopizdilo mi je." Rekla sam mu direktno.

"Dopizdilo ti je? A meni nije? Kako je meni, kad znam da mi se cura, možda buduća žena nalazi na kavi s bivšim ljubavnikom?"

"Ajde Igore, kako je meni, kako je meni, uvek isto sranje ako nešto nije ok, onda ćemo se rastati i kraj priče, jednom sam trpela to i veruj da sam se toliko opametila da više neću!" Rekla sam mu, a on je šokirano gledao u mene.

"O, a tako, dobro Ameja, ovo ti čak neću komentirati. Idem na spavanje." Rekao je, i krenuo da izađe.

"A gde?"

"Ovde ne, sigurno." Odmahnuo je rukom i izašao.

Osećala sam se pomalo glupo što je ispalo tako, ali njegovu ljubomoru i čudno ponašanje više nisam mogla da trpim.

Nekad bi šutela, ali više ni ja nisam bila ona stara koja će samo kllimati glavom i pristati na sve, pa šuteti i sakriti se negde kao miš. Sedeo je u autu, videla sam kroz prozor. Video je da sam ga gledala, pa se onda odvezao. Nisam spavala ponovo tu noć. Razmišljala sam o svemu, šta i kako ću srediti svoj život.

Evo vidiš.. Mislila sam u sebi. Mrki je ponovo uzdrmao tvoj život. To je najbolje znao. Da uništava živote. Dok ga nije bilo, barem sam živela kako treba, sada kad je tu, sve je opet krenulo nizbrdo. Koliko loše energije čovek ima, to je za nepoverovati.

Igor se vratio nakon možda sat vremena, ja sam ležala na kauču. Ugasila sam svetlo da bi mislio kako spavam. Ušao je polako i misleći da sam zaista zaspala, legao je u spavaću sobu.

Uvek je on bio takav. Kada bi se posvađali, kao da je glumio neku žrtvu, nekad sam ja bila veće muško od njega. Ali istina je da me voleo, to sam stvarno videla i svatko je to znao.

Toliko se trudio da mi ugodi u svemu. Nikada nije digao ruku na mene. Radije bi izašao, nego uradio nešto loše kad je besan.

Ujutro dobijem poziv. S druge strane meni jako poznat i drag glas. Namik. Miko moj. Došao bi kod mene, rekao je. A pravio se kao da se trebao posebno najaviti. Za njega su vrata uvek otvorena bila. Zaista je to dopodne došao, i doneo mnogo nekih poklona za decu. Pili smo kavu vani i razgovarali.

"Vidiš ti to šta se sve dešava, dokle smo došli. Znao sam da ovaj posao ne može doneti ništa dobro." Govorio je, dok je sa mnom ispijao kavu.

Mislio je na situaciju u kojoj smo tako reći svi. Mrki s jedne strane, s druge ostali.

A donekle je bio u pravu. Svet u kojem smo živeli nikad nije donosio dobar kraj. Svesno smo ušli i bili u njemu. A počelo je sve tako obično i nevino da bi se evo danas pričalo o velikim stvarima.

Novac postignut prljavim poslom, nije bio dobar. Dovoljno dobar. Toliko da ga danas imaš, a sutra ne. Tko se snašao, snašao se. Ali u velikoj meri je to bio život od danas do sutra. Nikad nisi znao šta te naredni dan čeka.

To je jedan pravac tj.put u kojem je gomila neprijatelja, a vrlo malo pravih prijatelja. A većinom su to samo promatrači koji ti se kao dive, želeli bi da budu kao ti, a očima te jedu. U gradu milijun nekih pogleda koji bi ubili da su metci.