Krvava osveta 2.deo ✔

11. Đavolu sam dušu prodala

Vratila sam se. Igor me čekao kao zapeta puška. Kada sam kročila u kuću, odma me napao.
Nisam se želela svađati s njim, pa sam brez reči otišla leći.
Zaspala sam. Kao ubijena.

U snove su mi došli neki prošli momenti. Probudila sam se u pola noći. Sanjala sam Mrkija. Nešto me je proganjalo.

Bez razmišljanja sam uzela telefon i nazvala ga.

Ljudi! Nazvala sam Mrkija.

Okrenula sam njegov broj, i zazvonilo je. Srce mi je kucalo sto na sat. Nakon četiri zvonjenja, javio se. Priznajem, glas mi je pukao. Nisam znala kako da započnem, ali tražila sam od njega da dođem. Zbunjeno je pristao.

Izvukla sam se iz kreveta, videvši da Igor spava. Stigla sam do njegove kuće. Do svog doma. Nekadašnjeg.

Ispred kuće su bili ljudi, kao i tada.

Izašla sam iz auta, a neki visoki čovek krenuo je prema meni, zatim sam čula Mrkijev glas.

"Stani, u redu je." Rekao je, i lik se povukao.

Uveo me je u kuću. Totalno zbunjen, primećujem. Koračala sam tim putem kuće, koračala sam hodnikom kojim sam nekada. Ali sve to što sam videla.. Ostalo je isto. Ništa se nije promenilo.

Tačnije u tu kuću nisam kročila od dana kada su Mrkija odvezli, i kada sam izašla odavde sa Igorom. Nikada više nisam prešla prag. Od onog momenta kad me Mrki napao, i pokušao ubiti.

Svaka slika, uspomena, trag.. Sve je ostalo isto. Čak sam primetila da su neke moje stvari i dalje tu. Nejasna slika koja se stvorila ispred mene, pomutila mi je razum.

Sela sam, Mrki je seo suprotno od mene. Gledao me je nekim prošlim očima, totalno začuđen što sam došla.

"Kojim dobrom?" Pitao me je, dok je bio toliko ugostljiv da mi je čak nasuo piće.

Gledala sam u njega, neznajući kako da počnem razgovor.

"Pitao sam te, kojim dobrom?"

"Došla sam, jer mi treba tvoja pomoć." Izustila sam napokon.

Zastalo mu je piće u grlu koje je pio. Debelo gledajući u mene nastavio je da pita. "Molim?"

"Da Mrki, čuo si. Treba mi tvoja pomoć, jedino ti mi možeš pomoći."

Nasmejao se. "Jel ti mene zajebavaš, Ameja?" Pitao me, i nije želeo ili ipak nije tada mogao da shvati, da mislim ozbiljno.

"Mrki molim te, ne zajebavam te, ti si jedini koji mi može pomoći."

"I da, u ćemu je stvar?"

Dala sam mu usb. Uzeo ga je gledajući i dalje u mene. "Šta je ovo?"

"Videćeš!"

Stavio je usb u laptop. Pogledao je šta je na njemu. "Tko ti je ovo dao?"

"Ne znam, neki čovek danas."

"Koji, kakav, kako ne znaš tko je, Ameja?"

"Ne znam, desilo se na brzinu, samo mi je to predao i nestao. Ništa nije rekao, osim da ima nešto za mene i predao mi to. Onda mu se gubi trag odjednom, a ni ranije ga nisam videla."

Uzdihavao je. Klimao glavom. "Šta da ti kažem, šta sad želiš od mene?"
Pitao me, i vratio mi usb.

"Želim da mi pomogneš. Da pronađeš tko je u pitanju, i tko mi preti." Rekla sam mu, i pognula glavu.

"Ti se šališ? Ja da ti pomognem? Ti si skrenula totalno."

Osećala sam se kao poslednje smeće. "U redu je, koja sam budala, izvini.." Rekla sam, i ustala kako bi krenula, on me tada zaustavio.