Krvava osveta 2.deo ✔

13. Ponovo padam, Mrkiju dopuštam sve

Ali san se brzo prekinuo. Deca su skakala, vrištala. Igor je naručio neko jelo za ručak. Čula sam buku iz sobe. Ustala sam, umila se i otišla tamo.

Igor me odma dočekao. "U zoru se dolazi kući? Nije ti loše bilo?"

"Ne, zapravo mi je bilo dobro. Nikad mi nije bilo bolje."

A on me pogledao, šokiran mojim direktnim odgovorom. "A tako? Dobro Ameja, da mi ne zavlačimo ovu stvar više, šta misliš?"

"Mislim da ne treba da zavlačimo. Ako osećaš da treba tako, onda treba. Ja se ne mogu promeniti. Ja ću se celi život tražiti i kada se pronađem tada ću se smiriti. Do tada ne mogu da živim po pravilima. Ničijim. Ne mogu."

Šuteo je. Nastavio je s pripremom jela, to jeste stavio je na sto da jedemo ja i deca.

"A nisam ti bio dovoljno dobar?"

"Nije greška u tebi. Ti si divan čovek, a između nas postoji nešto, ali to ja ne mogu nazvati onim što nazivam to stanje s drugim čovekom. Prvi put sam iskrena Igore, pa me ne sputavaj. Prvi put te gledam u oči i ne lažem te. Ljubav.. Teška je stvar. Ali shvatila sam da do ljudi imamo određena osećanja. Neke želimo, neke ljubimo, neke volimo. A svatko u nama budi nešto drugo. A onaj osećaj kad zbog nečega letiš, ne osećaš se nimalo loše, osećaj da si živ.. To je osećaj ljubavi, jake emocije. Mi smo to možda imali na tren, pa je prošlo. Nestalo je. Znači nije bilo ono pravo. Ali gledaj, spaja nas Neven. To je ono što ostaje. Neka on nikad ne oseti tugu zbog toga. Mi se jesmo voleli, ali ne dovoljno kad je jedan vetar mogao sve to poruši, a šta tek da je bila jača bura? Shvati me. Ne mrzi me zbog toga. Naš odnos može biti korektan zbog Nevena."

Osećala sam se toliko lakše. Iskrena sam bila. Napokon sam mu rekla sve iskreno, bez trunke laži.

Igor me zagrlio. Iznenadila sam se njegovim činom. "Dobro Ameja, ja sam se tako osećao nekoliko vremena, ali čekao sam da to čujem od tebe. Ja te mnogo volim, ali ovako dalje nije išlo. Kad tad bi i ostali osetili napetost između nas, onda bi ni krivi ni dužni ispaštali. Nije nam išlo. Možda bi nam išlo u nekom drugom slučaju. Znam da mi leđa kriješ i da će tako i dalje biti. Ostajemo dobri, ok? Rešimo ovo kao ljudi ne kao zveri. Zbog toga ti dozvoljavam da si ovde nekoliko dana, ako ne želiš negde drugo. Ja ću biti negde. Kad odeš dogovorit ćemo se dalje."

Priznajem, malo mi je bilo teško. Rastanci su uvek teški, ali prvi put da doživim ovoliko razuman rastanak. Toliko je bio razuman da je čak najviše boleo. Igor nikada nije bio loš prema meni, zato je zaslužio novu priliku. Ja jesam cenila njegove geste, ali nisam mu mogla pružiti ono što je on pružao meni. Tu bezuvetnu ljubav. Kad je Mrki izašao iz zatvora, bila sam svugde, samo ne uz njega. Radila sam sve, samo ne s njim kao nekad.

Mislila sam na sve, samo ne na njega. To se nije zvalo pravim. To je nije zvalo životom s voljenim. Neka ne trpi dalje, neka se ne mučim ni ja. Neka pronađe svoj put.

* * *

"Idemo na kavu?" Njegov duboki, baršunasti glas odzvanjao je u slušalici telefona. Nisam razmišljala ni sekunde, obukla sam se i krenula.

Decu sam ostavila kod majke. Čekao je ispred svoje kuće, nervozno, primetila sam, paleći cigaretu dok je otvarao vrata auta. Činilo mi se da ću se onesvestiti, kada je dašak vetra doneo njegov prijatni parfem do mojih nosnica.

Sećala sam se tog mirisa svake večeri dok sam sedela sama kod kuće u nadi da će mi Igor oprostiti jednog dana.

"Ćao Mrki." Uz osmeh sam mu se obratila sedajući na suvozačko sedište. U očima mu se videlo koliko mu je drago što me napokon vidi. Ili se meni kao prošlu noć, već počelo pričinjavati, izgleda da ludim polako.