Krvava osveta 2.deo ✔

15. "Albert je izdajnik? Izdaja je smrt!"

Te jedne noći kada sam shvatila koliko čovek zaista vredi, izgubila sam veru u ljude, u iskrenost..

Mrki je bio uz mene svakog trena. Ne verujući u sve što se dešavalo, on je bio moja podrška.

Bio je lep, sunčan dan. Od samog jutra sam osećala napetost. Znala sam da će se nešto desiti. Nisam ni sanjala da će se moj život promeniti u trenutku kada saznam istinu.

Mrki me izveo vani tj. otišli smo na večeru. Nakon nekoliko vremena skrivanja po kući, napokon sam odlučila da je vreme da malo dišem. Sedeli smo u restoranu na terasi. Mnogi su bili besni zbog našeg ponovnog tako reći početka, iako se s Mrkijem nakon onog dana kada sam ga pitala šta smo, nikada nisam upuštala u temu naših života. Spletom okolnosti je došlo do toga da sam se preselila kod njega zbog sigurnosti i tu ostala. 

Dok smo sedeli vladala je neka čudna panika. Svi ljudi oko nas kao da su negde žurili, čudno se ponašali, tiho pričali. Mrkiju je telefon zvonio 4 puta, ne bi ni gledao tko ga zove. Iako sam mu rekla da se javi i da vidi tko je, uzvratio mi je s tim da da li ja ne znam još uvek da on kad je vani ne dozvoli nikome da mu smeta. Ali mene je zabrinulo. 

Osećala sam se čudno. Odjednom mi se učinilo kao da se restoran nenormalno brzo prazni, imala sam osećaj da smo tamo sami. Nisam ništa govorila Mrkiju na tu temu, on bi odma rekao da sam paranoična.

Mrki je sedeo okrenut leđima prema cesti gledajući u restoran, a ja sam sedela suprotno od njega. Preko ceste sam gledajući iza njegovih leđa videla dva muškarca koji se približavaju, ali ih zbog mraka nisam prepoznala. 

Ubrzali su korak, i videla sam da se jedan od njih hvata za džepove. Znala sam da će izvući pištolj i pucati. Istog momenta sam skočila i u tom momentu se prevrnuo sto. Počeli su da pucaju. 

Mrki me je gurnuo na pod pucajući nazad na njih. Iz restorana su krenuli da pucaju nazad. Bili su to Mrkijevi ljudi.

Dvojica su se odma povukli.
Pobegli su, a ovi Mrkijevi su trčali za njima. Mrki me odvukao do auta, bila sam prestravljena. Mnogo sam se uplašila da sam čak mislila da ću umreti od neke srčke ili slično. 

"Jesi dobro?" Upitao me kad smo seli u auto. 

"Jesam."

Uzeo je telefon, i nazvao nekoga. Zatim je pročitao poruke i video pozive. Zvao ga je čovek koji je naime pratio Alberta. On mu je hteo javiti da je Albert spremio njegovu likvidaciju. Da je poslao ljude na njega. Zatim je dobio poziv, gde mu je čovek rekao da je uhvatio jednog, a drugi je pobegao.

Odma su ga odveli na mesto za koje je znao samo Mrki i gde ga nitko nije mogao naći. Tamo su ga ispitivali. Užasno su ga mučili, trudeći se da bi nešto priznao. 

Nakon 4 dana mučenja odlučio je da prizna. Bio je žilav neki. Priznao je da sudeluje s Albertom. Ali da je to sve nešto dublje i opasnije nego što mislimo. Albert je sudelovao u nekoj organizaciji, gde je bio vođa. 

Ta organizacija je naredila tj.vrh te organizacije, da se Mrki likvidira jer je predstavljao smetnju njima i drugima zbog poslova koje je vodio. Albert je od samog početka ubačen.

Od momenta kada je postao Mrkijeva desna ruka, sudelovao je za tu drugu organizaciju. Ubačen je kao insajder, i sve vreme je bio on izdajnik. Glumio je žrtvu, a ustvari je on bio taj koji je bio kriv za gomilu problema koje smo imali. Zatim sam se setila i snimka na njegovom telefonu, sada sam bila sigurna da je on imao prste i tu. 

On je snimak čuvao, on je pretio i želeo je da me uništi. Šokirana saznanjem da sam nekada bila s izdajnikom, me je uništila do kraja.

Totalno shrvana sam pristala, iako teško da nakon nekog izvesnog vremena, kada je Albert bio uhvačen odem sa Mrkija da ga lično s njim ispitam. Bili smo na tom istom mestu. Albert je pretučen, podbuhao, sav u ranama, svezan sedeo, i ugledao me kada sam prešla vrata koja su se otvorila, a ukazao se on.

Ne mogu opisati kako sam se osećala posle tog saznanja, gadio mi se i prezirala sam tako gnusnu laž. Nisam mogla da verujem da netko može toliko daleko da ode, da uništi i ono malo lepih trenutaka koji su mogli ostati u sećanju.

Ali hvala bogu, svaka laž izađe kad tada na videlo. To saznanje mi je omogućilo da završim s njim, i krenem ispočetka s osobom koju sam zavolela ponovo, koju nisam ni prestala da volim. Moj život je krenuo u drugom smeru, smeru na kojem sam mislila, da se više nikada neću vratiti.

Zahvaljujući njemu (Albertu) shvatila sam da nam život oduzima neke stvari, kako bi nam dao nešto mnogo bolje i vrednije. Šuteći me je gledao. 

Stala sam ispred njega. Dala sam sebi za pravo da ga pogledam u oči.

Gledala sam ga u oči direktno. "Kako si mogao?"

"Morao sam!"

"Ništa nisi morao, ako nisi hteo, kako si mogao to da uradiš? Kako si mogao da lažeš sve vreme? Ti si obični lažov, izdajnik!"

"Ne nazivaj me tako, trpeo sam sve ove godine, jeste izdajnik sam, ali sve ako je bila izdaja, nije bila moja ljubav prema tebi!" Rekao mi je, i pognuo glavu. 

"Nikakve koristi sada nemaš, izdao si Alberte. Izdao si. Na najgnusniji način si izdao. Kako si mogao?" Upitala sam ga, i gledala ga u oči na šta on nije mogao da mi uzvrati pogled. 

Gledao je u pod. Pobesnela sam odjednom. "Gledaj me u lice pičko!! U lice me gledaj!!" Povikala sam na njega.

Njega su postavili nazad na stol, u sedeći položaj. Izašla sam na zrak s Mrkijem. Mrki me je gledao, i onda mi je u ruku dao pištolj. 

"Na tebi je, ti osveti Zekića."

Uzela sam pištolj, držala ga u rukama. Ušla sam. Stala sam ponovo ispred njega. "Znaš li da je izdaja smrt?"

"Znam." Rekao je, a jedva sam ga razumela. 

Srce mi je kucalo sto na sat tog momenta kada sam uperila pištolj u njega. Tresla se mi je ruka. I ja sam tog momenta želela da potonem, da nestanem.

Morala sam ga gledati u oči. Pravo u oči, a slike su mi se odvijale ispred gledajući ga. 

Ne znam šta me više bolelo. Toliko sam bila razočarana, toliko me je stezalo da sam želela ja da umrem. Ali morala sam da osvetim Zekića, a nisam bila svesna da će biti tako teško. Morala sam da uradim to. Mrki mi je jednom rekao što duže traje, teže je. 

Bolje je da se uradi odma. Mislila sam na to, ali nisam mogla da povučem okidać. 

Zeko mi je rekao jednog dana; "Nikada nikome ne veruj pa ni sebi."

Pamtim te njegove reči. Dovele su me do momenta kada sam morala da priznam da je bio itekako u pravu. Udahnula sam jednom duboko. Albert me je gledao, ja sam gledala u njega. Brojala sam u sebi do tri. Došla sam broja tri. Pucala sam. 

Tog mi je momenta pao pištolj na pod, a ja sam zavrištala iz sve snage i dobila sam nervni slom. Plakala sam, vrištala. Ubila sam ga! Pao je. Ne znam gde tačno, upucala sam ga negde. Ta slika, taj njegov pogled. 

On je čekao. Znao je. Čekao je da ga ubijem. Gledao me je u oči. Spreman. A ubila sam ga ja.

Žena koju je navodno voleo. Kakva smrt. Bože. 

Počela sam da se tresem. Mrki me je izveo vani. Dao mi je neku injekciju, smatram da je bila za smirenje  ali ni ona nije brzo delovala. Mrki me je stiskao, jer sam svim silama želela da mu se otmem. 

"Smiri se." Govorio mi je, držeći me s obe ruke. 

Plakala sam. Nisam mogla da verujem šta mi je život priredio. Kakvu sam sudbinu doživela.

Albert. 

Zašto baš on? Iako sam ga zamrzela istog momenta, kada sam saznala da je možda on bio povezan s Zekićevom smrću. Kasnije sam pomislila na sve naše zajedničke trenutke, nisam mogla da verujem da je on uradio nešto takvo. Od svih, baš on. 

Mnogo vremena mi je trebalo da se oporavim od tog trenutka in događaja. Od saznanja te istine.