Krvava osveta 2.deo ✔

16. Od Alberta nisam mogla da se oporavim

Danima sam gledala u praznu tačku, nisam se mogla osloboditi tog njegovog lica kada me gledao poslednji put kao da je molio za život, i da to ne uradim.

U blizini naše kuće bilo je jedno jezero. Volela sam da odem tamo, sedim pored i gledam u nebo. Tako sam otišla i te jedne večeri, kada sam osećala potrebu da se olakšam. 

Osećala sam teskobu u sebi. Osećala sam se loše. Sedela sam pored jezera i gledala u nebo.

Zeko moj. Kako mi nedostaješ u ovakvim trenutcima. Koliko bi volela da te sada snažno zagrlim, a ti da me utešiš. Toliko me je bolelo. Neopisivo. Ali brate moj, ako me išta teši, to je onda to da sam te osvetila napokon. Dugo si čekao. Sada si se smirio. Tvoja duša je pronašla mir, a zato će moja da luta. Nek sam ruke uprljala takvim zločinom, ali da je bilo tko drugi, bio bilo bi lakše. Telo mi se lomilo na komade. 

Bol je postajala samo veća. Sećanja iz glave nisu nestajala, stalno sam imala osećaj da je pored mene. Ali prestat ću jednog dana da sebi postavljam pitanje; zašto?

Bojala sam se ostati sama. Toga sam se opasno plašila. Jer već od dana kada je Zeko umro, sve se promenilo. Sve je krenulo nizbrdo. Razmišljala sam.

Posle zadnjeg što sam doživela od Alberta, me je uništilo potpuno, postavila sam zid sa željom da više ni jednom muškarcu ne dopustim da ga sruši. Nisam želela to ni s Mrkijem, iako je pokazao svoje drugo lice, nije mi bilo potrebno da se bilo kome pravdam gde sam i šta radim, bila mi je potrebna sloboda, prostor gde me nitko ne može povrediti, mesto gde sam sretna, gde je život bajka s sretnim krajem. Dopustio mi je to. Sve je bilo drugačije od onog prošlog života s njim. Ulio mi je neku nadu, podigao me s dna. Postao je moj saveznik. Pružio mi je nešto sasvim novo. 

Neverovatno kako se priča preokrene, kako život zna biti surov. Ali Mrki je bio moja sudbina. Htela ja to ili ne, on je bio tu. On je kakav god da je bio, bio za mene. Shvatili to pre ili kasnije, nebitno. Nikada mi se nije osvetio. Ne na način koji je hteo. Meni se osvetio život sam. Osvetio mi se na najgori način. To da sam spoznala, da je Albert izdajnik i da me najgore kako je mogao, vrteo oko prsta. Previše blizu sam dozvolila da mi bude i to me je bolelo. I boleće dok sam živa. Zato nije bilo potrebe da mi Mrki doliva so na ranu, svakako je bilo ovo za mene već i previše.

A bio je upravu jedno, to da ću umirati polako svakog dana, jednog dana. I umirala sam. Ali ne zbog njega, zbog svog hira i svojih greški. 

Od tebe ne znam da se oporavim.
Što kvario si, ne znam da popravim.

Pružam ti ruke da ih miluješ, pre smrti da me jos jednom ubiješ..

Odjednom stiže me sve od čega sam k'o luda bežala, svih ovih godina i naglas zovem te da me opet prevariš i ostaviš..

Da bar sam pijana razumela bih to, al' trezna nesreću dozivam noćas promenio si me, gotova sam, obuzelo me je zlo..

(Ceca)

Kako život zna gde da vrati. To me spametovalo da ne grešim više. Jer nešto slično sigurno ne bi preživela. Ali naravno. Mene život ne mazi.

Kako je vreme odmicalo, počela se ponavljati historija. Ponovo sve u krug. Iako sam imala slobodu, nisam se mogla obraniti Mrkijevih ljubomornih izpada koji su se svakodnevno počeli pojavljivati. Naročito kada je Mrki doveo novog čoveka.

Zvao se Delano. Trebalo mi je sedam dana da mu zapamtim ime. Mrki ga je bukvalno želeo pretvoriti u drugog Alberta. Delano se konstantno pojavljivao, gde god sam krenula. Bio je onako prosečan mladić, lepog izgleda, a i mlad.