Krvava osveta 2.deo ✔

17. Kad te život udara postaješ zver, postaješ jači

Nedelja. Dan koji sam nekada smatrala danom za odmor, uz Mrkija se to pretvorilo u dan za pravljenje planova, a izvršavali su se ti isti planovi tokom sedmice kada to nitko ne bi ni pomišljao.

Mrki je otišao kako bi svojim ljudima saopćio nove lokacije gde se sele s poslom. Naime, zbog sigurnosti su često menjali te iste. Delano je opet taj dan glumeo zaštitara ispred kuće.

Želela sam postići da što pre ode odavde, i da mi više ne smeta da mi se ne pojavljuje pred očima. Nazvala me drugarica s kojom sam nedavno imala sukob uvezi jednog problema. Ponovo me je nanervirala što me razljutilo, i počela sam se derati glasno u telefon tokom razgovora s njom. Delano je odma pritrčao, pitajući šta se dešava.

"Ništa, lične stvari, možeš otići." Rekla sam mu.

"Ameja, ako nešto nije u redu, na raspolaganju sam vam, recite." I dalje je silio.

"Jel potrebno tebi uvek dva puta reći neke stvari? Rešit ću sama." Pokupila sam stvari, i krenula.

Istrčao je za mnom. "Gospođo, gazda je naredio strogo da vas pratim tj. da budem uz vas. Znate, neprijatelji..."

Uhvatila sam ga za bradu."Slušaj mali, ići ćeš sa mnom ali da te ne čujem ni reč. Vozi me na jedno mesto!" Zapovedila sam mu.

Prijateljica, ili u poslednje vreme više poznanica, imala je dečka koji je cinkario neke momke iz grada koji su sudelovali s Mrkijevim ljudima, i tako je konstantno dolazilo do sporova i policija je često pronalazila punktove, gde se prodavala Mrkijeva roba. Po telefonu mi je ponovo digla živac, jer nije želela da odustane od njega, iako je cinkaroš, shvativši to - morala sam ja da rešim stvar. Uputila sam se u njegovo skrovište. Nenajavljena.

Delano je delimično bio upućen u situaciju već od pre. Stigla sam kod njega. Prihvatio je da se vidi sa mnom. "Gospođo Ameja, s čim sam to ja zaslužio vaš veličanstveni dolazak? Sedite, hoćete kavu možda?" Pitao me kad sam stigla.

"Ne, došla sam da se dogovorimo ako je to moguće."

Pitao me je šta, i u čemu je problem, glumio nevinašce.

"Pravo pitanje je, kakav ti imaš problem s nama?" Zanimalo me.

"Ja? Nikakav, odakle vam to, ja s vama nemam problem, a imam problem za vašim čovekom koji dobavlja robu."

"Vidi, to ti dođe isto, žao mi je što nisi svestan da su problemi naših ljudi, i naši problemi. Odustati ćeš od teranja svog udela, jer u ovome ni procenat nije tvoj. Je l' to jasno?"

"Žao mi je, ali ne mogu. Molio sam vas da sudelujemo drugačije, niste hteli, a sada ovo? Ne može."

"Ne? Znači, nismo se uspeli dogovoriti?"

"To nije dogovor da ja sve pustim, i da se povučem."

"Dobro." Rekla sam, i okrenula se prema Delanu, kojemu sam samo klimnula glavom.

Delano ga je upucao, i krenuo za mnom. Tko se nije sa mnom želeo dogovoriti, onda ništa. Nikome ništa. Neka se dogovara onda s onim gore. Delano je šuteo dok smo se vozili nazad. Nije me ništa pitao.

Dok jednog momenta nije mogao više da šuti."Ali on je bio naš suradnik, donekle.."

"Naći ćemo drugog, tvoje nije da se mešaš!"

Nakon svega što mi je život priredio, postala sam sebi tuđa. Hladna i bezosećajna. Znajući da se može nekada Mrkiju desiti nešto, netko će morati da vodi ovaj posao. S tim sam i s Mrkijem postigla korektan odnos, pa sam mogla pratiti njegov rad da sam bila upućena u dešavanje. Ali naročito Albert je zaslužen za moje "novo ja".