Krvava osveta 2.deo ✔

26. Moj struk su nežno zagrlile dve ruke

Prolazili su dani. O Albertu ni traga, a ni glasa. Tko zna šta je smerao.

U toku su bile pripreme za zabavu.

Otišla sam u Italiju s Mrkijem, dan pre njenog početka. Trebala je to biti zvanično velika zabava, pa smo se sedam dana samo bavili pozivnicama. Trebala je biti zabava na jahti, ali zadnji čas smo odlučili da to bude u jednoj sali u sklopu hotela. Došao je i taj dan, sve je krenulo kako treba.

Došla su mnoga meni poznata lica. Uglavnom ljudi s kojima radimo i s kojima smo radili, prijatelji, poznanici. Sve je bilo opušteno, ne toliko u Mrkijevom gala stilu, više kao neka pijanka.

Svi su se zabavljali, nisi na kraju ni znao s kim bi razgovarao. To veče sam videla različite ljude, premalo boraca, a previše kukavica. Tada sam se setila mog junaka koji je uvek ostajao povređen zbog mojih gluposti, a opet nikada nije odustajao.

Pitanje opet isto, gde je sada? Opet me stislo u grudima, ponovo ta bol. Šta je ovo ljudi, zašto me toliko boli? Moje telo je okupirala neka neverovatna snaga, toliko jaka da pobedi strah i ponos.

Nedostajao mi je. Gde si, pitam se gde si? Stajala sam ispred sale, pušila cigaretu, okretala se da ga ne bi negde videla. Polako sam počela već i da ga viđam, na javi, a i u snu.

Dok su me talasi nosili i mašta vodila u tom nekom meni do sada nepoznatom pravcu, začuo se tihi glas, moj struk su nežno zagrlile dve ruke, osetila sam njegov miris, osetila sam srce koje je ubrzano počelo da kuca.

"Došao si.." Tiho sam šapnula.

Dobila sam krila, poletela. Osećaj koji rečima ne mogu da opišem, bol je nestala, osetila sam samo sreću, radost. Osmeh se nacrtao na lice.

"Pšt.. Ništa ne govori, samo me jako zagrli." Rekao je, i zagrlio me snažno, uzvratila sam. Toliko je lakše bilo disati pored njega, nije bilo teško ni uzdahnuti zrak.

"Gde si bio, zašto mi se nisi javio?"

"Nisam trebao tako, ne ljuti se ali obećala si da ćeš doći, a nisi. Međutim nisam izdržao, morao sam doći, iako sam bio ljut. Nedostajala si mi. Mnogo.." Govorio je dok mi je mirisao kosu, i nežno prstima prolazio kroz nju.

U momentu sam se otreznila od snova, trznula sam se u realnost.
"Videt će te netko, moraš da ideš." Rekla sam, iako sam tog momenta želela zaustaviti vreme, i biti s njim do poslednjeg daha.

"Tek sam došao, a već me teraš od sebe." Pognuo je glavu.

"Znaš da nije tačno, ali doći će netko, svi su tu.."

"Znam Ameja, riskirao sam i to da me vide samo da dođem, da ti jednom dodirnem lice, da olakšam sebi." Rekao je, gledajući me u oči, jecajući sam mu govorila: "Volela bi da sada mogu pobeći odavde, da odem negde daleko, da zaboravim put nazad, da nestanem.."

Stavio je prst na moja usta. "Ne govori dalje, bit će i to.. Samo strpi se. Otići ćemo, ja ću da te vodim."

Nasmejala sam se. "Alberte, idi sada.. Mogao bi stvarno netko doći.."

"Idem.." Rekao je samo, i okrenuo se, napravio je dva koraka i zastao, gledala sam za njim.

Vratio se nazad, privukao me sebi, i poljubio me. Izgledalo je kao poslednji put, kao da više nikad neće doći. I otišao je.

Nestao u mraku, izgubio se u tami. Za njim je ostala samo sena. U meni lavina, gorela sam.

Opet tuga.