Krvava osveta 2.deo ✔

28. Od osvete odustajem

Smestili smo se na naše mesto, u nama poznati hotel. Pored mora. Pogled se prostirao na more, smirivao je.

Ispušila sam cigaretu, spremila se i krenula s Delanom na mesto gde ću se naći s Draganom i dečkima. Čekali su nas u kafiću blizu punktova koje sam odlučila obići. Zakoračila sam u vojničkoj trenirci koju sam obukla i usijanom torbicom oko pasa, sportskim tipom. Kosa mi je bila svezana u rep, a bela kratka majica krasila je moj struk. Primetila sam poglede od stola ka meni.

Još dok sam prilazila, Dragan je ustao približavajući se i pruživši ruku. "Puško stara pa gde si do sada?" Rekao je, zagrlio me. Prisela sam.

"Carevi, ovo je kraljica da znate, šta piješ?" Pitao je.

"Dragane, nisam došla da se zabavljam, želim proveriti kakvo je stanje i da te isplatim za prošli mesec." Rekla sam pomalo hladno, njemu neočekivano.

Povukao se malo nazad, videvši moje ponašanje. "Dobro Ameja, je l' sve u redu, ne izgledaš kao inače?!"

"Jeste, radim. Došla sam zbog posla. Stići će ti roba u petak, objasnit ću ti sve."

"Ti? Neće Mrki reći kako i šta ili.."

"Neće Mrki, ja ću srediti, on ima drugog posla." Kažem mu pognute glave.

"Dobro šefice, kako ti kažeš." Složio se Dragan. 

Dogovorili smo se o poslu, nije trajalo dugo. Otišla sam natrag prema hotelu, a ponovo me dozivala obala. Kad je glava puna svega, pa samo razmišljaš i razmišljaš..

Sedela sam na obali pored mora, ušima mi je prijao zvuk valova. Suza je sama krenula. Jedna, pa po jedna. Osećaj kada znaš da ćeš ostati sam i kako ćeš se snositi sa svime, je bolan. Guši te u grudima, išćupala bi srce da može, ali ne ide. Vratila bi vreme unatrag, sve bi krenula iznova. Shvatiš da je život prošao prebrzo, da nam svima treba umreti, ali kako i kada pitanje je bez odgovora. Kako li je tek Mrkiju koji zna da mu nije ostalo mnogo? Ne znam kako ću to podneti. To je neka druga stvar. To je drugačije.

Gledati patnju, tu svu bol.. Kako ću izdržati, molila sam Boga za snagu i strpljenje. Pola mene je nestalo u tom momentu kada sam saznala da Mrki boluje od raka. Kada se to desilo njemu, čoveku od kamena, onda može svima i svakome od nas. Da li ga je bog kaznio? Nisam to ipak želela da bude tako. Ipak to nitko nije zaslužio, moglo je biti drugačije. 

Mrki.. Kako li ćeš ti izdržati sve to? Sve bi tada dala da je sve laž ali ne, nažalost takva je istina koju nikako nisam mogla da prihvatim, u koju nisam želela da poverujem. Život sam promatrala kroz ružičaste naočale. Bolesno sam verovala svojoj intuiciji koja me, priznala ja to ili ne, znala navesti na pogrešan put. Posebice u ljubavi. Bila sam nepopravljivo romantična i u svemu i svačemu videla ljubav. Nisam mogla ne prisetiti se, kako me ne tako davno, moja sklonost sanjarenju odvela na sam rub zdravog razuma. U vihoru nečega za što sam bila sigurna da je ljubav, izgubila sam dostojanstvo i samopoštovanje. No, ovoga trenutka nisam želela razbijati glavu nećim što se ionako nije dalo promeniti. Sve što se dogodilo sada je pripadalo prošlosti. Zamišljena tog trenutka, odlutala sam u mislima dok me nepoznati stisak po ramenu nije probudio iz skorog sna.

Trgnula sam se, bio je Albert. 

"Opasno si se zamislila.." Rekao je, i priseo pored. 

"Uplašio si me." Odgovorila sam mu smršteno. 

"Vidim, prebledela si sva. Jel sve u redu, zašto mi nisi javila da si došla?"

"Ma sve je u redu, a nisam uspela javiti, no vidim nije ti promaklo. Ipak si me našao."