Krvava osveta 2.deo ✔

29. "I meni vreme odmiče, ni svestan nisam koliko brzo"

Popodne smo stigli kući. Mrki je spavao. Polako sam ušla u sobu, a on se probudio, jer me je čuo. Ustao je, vidno umoran, iako ništa nije radio. Imao je bledo lice, a ne bi to nikada priznao. Pitala sam ga da li je dobro, videvši mu umor na licu, no on je potvrdio da jeste iako mu i glas bio drugačiji.

Nakon nekoliko dana mogla sam primetiti da Mrki nije osoba koja je bio ranije. On nije više vikao, on nije imao te snage koju je pokazivao ranije.  Jednog jutra kada se oblačio u sobi, shvatio je da su mu hlače velike. Pa tako pokušao obuči druge, treće ali i one, i svake sledeće samo bi padale s njega. Smršavio je. Nisam to ni primetila. Ali kada sam ga bolje počela pratiti, ni njegove ruke nisu bile jake kao nekad. Seo je na krevet uzdisajuči duboki dah nakon pokušavanja tih hlača. 

"Uzet ćemo druge, neke koje ti mogu. Vidiš nisi više bucko, sad te više ne mogu zvati debeli.. Baš si me zeznuo." Rekla sam mu kako bi ga malo razvedrila, videvši mu očaj na crtama lica. 

"Ne trudi se, i te koje kupim bit će velike za koji dan. Nestajem polako.."

"Ne pričaj tako, sve će biti u redu, ja sam uz tebe."

Pogled njegovih smeđih opasnih očiju, govorio je sve. Ta neverovatna moć koju je posedovao i dalje je sijala, kada si se zagledao u njega.  Svestan svoga stanja, a nije se dozvolio poremetiti. On se je ipak obukao, sredio i izašao za nekim poslom. Ja sam ga čekala kod kuće i s decom mu spremila omiljeno jelo. Čekali smo ga svi zajedno da se vrati.

U međuvremenu mi je Delano rekao gde će se nalaziti Albert, to jeste da je stigao. Šokirana sam prihvaćala činjenicu da je očito odlučio da će se osvetiti, iako ja nisam za to. Čim je došao čak ovde, slutila sam da više nema nameru da se krije, a i dalje nisam znala šta mu je na umu.

U očaju sam slušala Delana koji mi je objašnjavao gde će se nalaziti, da bi bilo dobro da ga potražim i sprečim ono najgore, ako zaista ne želim da se osveta desi. Čekala sam Mrkija da se vrati. Zajedno s decom smo jeli i malo se zabavili. Tužan i umoran Mrkijev pogled je ostajao iza mene, kada sam mu rekla da idem da obavim nešto i da ću brzo vratiti. Nije se bunio. Čak ništa nije komentirao. 

Izašla sam hitno potražiti Alberta i popričati s njim. A on kao da se izmicao, gde god bi ga tražila, on se tamo nije nalazio. Ponovo sam Delana zvala da mi tačnije objasni gde će se nalaziti, ali on je tvrdio da mora biti tu gde sam ga i tražila. Malo sam pričekala, i zaista se pojavio Albert.

Videla sam ga s nekim ljudima, kako razgovara i nešto dogovara. Sakrivena iza ugla zgrade, promatrala sam dešavanje i kad sam videla da se uputio u mom pravcu stala sam pred njega. 

"Ameja? Šta radiš ovde?" Upitao je začuđen što me vidi. 

"Tebe tražim, moramo razgovarati, Alberte šta to radiš objasni mi."

"Mislim da smo završili tu temu, već sam ti rekao da ja neću odustati i mnogo sam blizu ka svome cilju." Govorio je, negledajući me u oči. 

"Ti moraš odustati, ja znam zašto to želim!" Prisiljavala sam ga u svoju odluku. 

"Reci mi zašto, objasni mi da i ja shvatim." Želeo je. 

"Ne mogu ti to reći, ali sve ćeš saznati na vreme veruj mi, ali sada odustani." Ponovo sam ga preklinjala. 

"Ne Ameja, čvrsto sam odlučio da mu vratim sve i za svaki momenat moje patnje. Ovo radim isključivo zbog sebe, nema veze s tobom."

Uhvatila sam mu ruku i stavila je sebi na srce, gde se osetilo kako je kucalo kao ludo."Ne dozvoli da prestane da kuca zbog tvojih pogreški, a grešiš. Grešiš, jer mi ne veruješ. Još malo pričekaj i sve će vratiti karma, a ti ne prljaj ruke. Ako ti se nešto desi, šta ću onda ja?" Govorila sam u pokušaju da ga malo smekšam povodom toga što je želeo uraditi.