Krvava osveta 2.deo ✔

30. Moje su oči svaki dan pratile njega.. Kralja propadanja

Vratila sam se kući. Tačnije Delano me vratio. Laganim koracima sam prišla kauču, i legla pored njega. Kad je osetio moju blizinu okrenuo se prema meni i zagrlio me. Tako je spavao. A ja celu noć gledala u njega. Ne zatvarajući oči sam osetila suzu koja mi je krenula niz lice. Ponovo. 

Ne mogu opisati osećaj koji mi se tada dešavao. Znači osećaj, gde je sve stalo i gde si i ti stao s kazaljkom sveta, ne ide ni napred ni nazad, samo bol. Bol koja slama, koja ubija.. Mene je vukla u sebe, tonula sam. Videla sam da tonem.

Svanuće tog dana donelo je nove izazove, novo iskustvo. Još jedan novi dan gde ću gledati Mrkijevo propadanje, kako ga prokleta bolest uzima, krade. Ustali smo i doručkovali zajedno.

Mrki je samo nemo promatrao Kikija. Gledajući tako tiho u njega odjednom je počeo pričati. "Kad jednog dana odrasteš sine, čuvaj majku. Čuvaj je ti od svega što će još doći.."

Kiki ga je zbunjeno pogledao. "Ali tata, ti si najjači. Ti ćeš čuvati sve nas."

"Kamo sreće sine.. Da barem.." Rekao je Mrki pognući glavu. Njihov me razgovor terao na plač. 

Nekoliko narednih dana provodili bismo zajedno. Održala sam obećanje, i nisam se odvajala od njega. Svaku minutu sam iskoristila da provedem s njim, da mu crtam osmeh na lice. I bio je sretan. 

Doista se videlo da je bio sretan i to je rado pokazao, nije umeo da sakrije. Pitala sam se samo jedno.. Zašto je bolest morala biti razlog da je on pokazao svoju dobrotu? Zašto takav nije bio ranije? Da je bio.. Možda bi sve bilo drugačije.. Možda.. Eh da barem..

Njegovo telo više nije izgledalo kao ranije. Njegov obraz nije bio kao ranije.. Njegov dodir je bio drugačiji. Pogled je sakrivao surovu istinu. Primetila sam da već i drugi vide promene na njemu, iako se trudio to sakriti, on nije bio to što je bio nekada. 

Poslednje dane nije više išao nigde. Bio je mnogo slab.. Toliko je oslabio da sam ga hranila, oblačila i kupala. Ne znam odakle mi sva ta snaga, ali izborila sam se s tim. Na trenutke je samo šuteo i nemo gledao u zid. Svi smo se pripremali, no ja nikad nisam bila spremna na njegov odlazak, nikad. 

Spremiti se za nešto takvo, bilo je nemoguće.

Čula se buka ispred kuće, začula sam glasnu svađu. Kroz prozor sam videla da se Delano svađa s nekim. Nije mu dozvoljavao u kuću. Kad bolje pogledam, vidim Albert stoji s njim. Istrčala sam vani.

"Šta radiš ovde, jesi izludeo?!" Počela sam vikati na njega. 

Izvadio je pištolj ispod pojasa, nikad besniji nije bio."Došao sam da naplatim sve, i ovo poslednje što si se opet vratila njemu!" Vikao je. 

"Alberte stani, deca su mi u kući, ne radi gluposti.." Molila sam ga. Ali on je bio odlučan u svojoj nameri. Krenuo je prema kući.

Potrčala sam za njim, i pokušala ga zaustaviti ali nemoguće je bilo. "Sačekaj Alberte, ne radi gluposti.." Okomila sam se na njega.