TAJKUN 5

16. Bonus 2

Sadašnjost
BORAN Summer House
Ostrvo, Istanbul

Saša

Sedeo je za lepo ukrašeni sto u predivno dvorište Boranove letnje rezidencije na najlepše ostrvo koje je ikada u životu posetio i gledao svuda oko sebe, uživao je nakon dugog vremena zaista uživao je. Nakon sedam dugih meseca u koje je izgubio sve, svoj ugled, svoj položaj, svoju domovinu, našao je mir i spokoj u velikom gradu na obale Bosfora. Pre dvadeset godina kad je prerano preuzeo porodični Holding, nakon smrti njegovog oca nije ni slutio da će ikada morati da beži od kuće.

Kuća? Sad se pitao šta je zapravo kuća? Jel to ona milione vredna građevina na planinu glavnog grada Makedonije, gde se svako koje iole važan u državi smestio? Jel to pentahaus u neboderu na dvadesetog kata, drugi kraj istog grada? Jel to veliki prostrani petosoban stan na samog ploštada, izgrađen još pre sto godina kad je Makedonija još uvek bila deo Jugoslavije? Jel možda to staklena, eko kuća na planini opasana velikim kamenim zidinama da ga niko živi sa druge strane ne vidi?
Šta je zapravo kuća? Šta je dom? Danas na prago četrdesete nije znao odgovor. Nije znao ni kako treba da se ponaša pored ove srećne ljude, koje su pored sebe imali podršku brojnoj porodici, decu, supruge, braće, sestara, roditelja. A gde je njegova sestra? Poslao je na drugi kraj sveta, preko bare u vreli Brazil da bi je sakrio od svih, da bi je zaštitio od ljigavce koje bi sasvim sigurno pokušali da preko nje dođu do njega. Njegovo najveće blago, njegova pet godina mlađa lutka, njene tri malene lepotice i jedinog čoveka kome je verovao više od sebe, bili su miljama daleko. Ko zna kad će sledeći put da pogleda svoju sestru i zeta, kad će da ih zagrli, izljubi njenu decu, udahne onaj miris porodice, onaj miris spokoja. A majka? Kad će ponovo videti svoju majku? Ko zna koliko je razočarao? Njen prvenac, jedini sin, njen ponos i dika, zajebao je sve, ali ne kaje se, kad bi trebalo ponovo bi isto uradio. Za ovu malu plavu, koja se sa osmehom na licu i trbuh do zube raduje u venčanici na podijumu ispred njega uradio bi sve.

Nekada davno kad je kao jedan od velikih biznismena bio pozvan da održi predavanje na državni ekonomski fakultet u Skoplju, nije ni slutio da će mu još jedno od mnogih rutinski predavanja promeniti život i ubrzati rad njegovog srca.

Jeste, nikada ni samog sebi nije priznao ono što je osetio tog dana, kad je jedna mala plava, sa inteligentnim očima podigla svoj dlan i prva postavila pitanje. Njen glas bio je njemu najlepša melodija. Njen pogled bio je nešto najlepše što je u životu video. Bilo je uživanje gledati i slušati je. Bilo je ćast i zadovoljstvo biti u njenu blizinu, razgovarati sa njom. Dve godine kasnije kad je Marija diplomirala kao prvenac generacije uradio je sve da je dovuće u svoju kompaniju i na sreću uspeo je, čak je godinama trpio i njenom ocu gledao kroz prste. Sve do onog dana kad su pre pet godine otišli u Dubaiju, kako bi sklućili dogovor za master franšizu za Hotel Merriot. Znao je tad da je izgubio iako zapravo nikada je nije imao. Znao je i da ne vredi boriti se jer je video obožavanje u očima onog čoveka, koji je trenutno sa toliko ljubavi grli i ljubi ispred njegovih očiju. Znao je da su njih dvoje suđeni jedno drugome, još onda kad njih dvoje nisu ni bili svesni toga. Pustio je tad, kao što je pustio i sad. Pustio je jer znao je, ovo što sad oseća je samo sreću za ženu koju je nekada na neki način voleo, ali ne dovoljno da bi se borio za nju, da bi gazio sve pred sobom za nju. Ona nije njemu bila suđena i neka je, tako je bolje jer sad dok je gledao u Doganov zagrljaj kako ljubi malenu lutkicu koja grli svog oca, a smije se svojoj majci, znao je da ne bi bili zajedno ovako srećni.

Onda mu je pogled pao na nešto savršeno, nešto lepše od najlepšu skupocenost ovog sveta. Duga haljina boje trulih višnja, ocrtavala je njenu savršenu bistu. Duga gusta crna kosa kao najfinija svila u gustim loknama bila je rasta po njena leđa do samog dna. Gola leđa bila je izvajana kao od najboljeg vajara, a crne oči kao najcrniju noć sijali su na dnevno sunce. Morski val mrsio je njene kovrđe, a sunce je davao njeki posebno lepi sjaj njenom licu. Zadrhtao je od najveće dubljine svoje duše kad se ona sasvim slučajno okrenula u njegovom pravcu, a biseran osmeh od milion dolara i pune rumene usne zapljusnuli su ga kao neočekivani val. Progutao je knedlu i pokušao je ostati sabran, iako sve u njega je trperilo kao nikada do sada, a ludo srce već je galopiralo ka njoj.