Krvava osveta 2.deo ✔

31. Ostaću dostojna žena kralja Mrkija

Prolazili su dani, tedni.. Oporavak od tako dragog gubitka, trajao je. 

Nikad se od toga nisam ni oporavila. Naučila sam da živim bez njega. Sve je podsećalo na njega. Naše slike, pokloni, krevet gde je spavao. Njegov glas je i dalje odzvanjao kućom. Iako se ispostavilo, da je cinički gad.. Falilo je nešto. 

Kada bi htela uraditi nešto pogrešno, čula bi ga kako me grdi i govori mi šta je ispravno. Noću bi ga osetila pored sebe, u Kikiju bi ga prepoznala. Svaki njegov pokret bio je značajan, podsećao je na Mrkija.

Sedela bi kao on, s čašom viskija, razgovarala s njim kao da je pored mene, smejala se pa plakala kada bi shvatila da ga nema. 

Milovala bi njegovu sliku i svaki dan mu bila zahvalna za sve što je za mene uradio, za svaki trenutak koji je ostao samo uspomena, vredna sećanja. Iako znam da je verovao u mene, nisam znala odakle da počnem. Njegovi ljudi su me smatrali gazdom. Od mene su tražili dozvole za sve, očekivali su da zamenim njega. 

No, ja ne znam koliko sam to bila spremna, ali obećala sam da ću ostati dostojna žena kralja Mrkija, da ću ispoštovati svaku njegovu želju, da ću se pobrinuti da njegovo ime ne bude uprljano, da svatko zapamti tko je bio on. Tko je bio Mrki.

Jednog jutra stigao je njegov odvetnik. Održali smo privatni sastanak, gde mi je saopćio sve što je bilo poslednje, što je Mrki tražio od njega. Naime, podelio je imanje, izrazio je želje. Svaku kap znoja ostavio je meni. Svaku složenu kockicu iz koje je nastala kula ostavio je meni. Poverio mi je poslove, poverio sve što je imao. Plakala sam u neverici da je to zaista tako želeo, iako je znao za sve. Za sve što sam mu radila. On je meni najviše verovao. 

A ja slepa pored zdravih očiju. Svega je bilo i bit će, kajanja najviše. Rekli su.. I bili su u pravu. Morala sam obezbediti, tačnije nešto kao skup. Mesec dana nakon njegove smrti, bilo je vreme da se krene dalje. Da se sve gde je stalo, nastavi.

U jednoj sali nedaleko iz grada, skupili smo se svi povodom njegovog ispraćaja, a mog dolaska na njegovo mesto. Kao njegova žena, to je bilo moje pravo a i dužnost. Stala sam na jednu malu binu koja je bila tu. Pogledi uprti prema meni, terali su iz mog tela znoj.

"Bio je sve. Bio je što nitko drugi neće biti. Bodrio nas je, izveo na puteve kojima smo samo mi znali cilj. Pokazao nam je slabosti i prednosti. Bio je drzak, a to ga činilo posebnim. Bez njega ništa neće biti lako, a za njega mi moramo da sebi nađemo lakši put. Moramo da dokažemo, moramo da opravdamo. Da ga se sećamo po dobru, jer to je on i bio. Znamo što smo danas ovde, poslednji put ćemo da za Mrkija podignemo čaše i znak poštovanja. Hvala svima." Rekla sam jecajućim glasom i drhtavom rukom podigla čašu, nasmehnula se njemu, poslala mu poljubac, dirajući svoje srce koje mu je otkucajima iskazalo znak pažnje. Koje mu je slalo pozdrav.

U očima tih ljudi, njegovih ljudi, primetio se strah, a i poverenje. Nisam smela da ga izneverim. Morala sam čvrsto stati svojim odlukama na crtu. Dokazati da umem. Dokazati da mogu i moram. To je bila moja zadaća, moja obaveza. A onda se dogodi trenutak.

Negde u zanosu raskalašne noći osetim ruku na svojim leđima. Okrećem se, i ostajem bez reči. Mazi me osmeh njegovog lica i sjaj u očima. 

Počinjem da se gubim u vremenu, rastrojena između prošlosti i sadašnjosti. Vratio se.

On započinje bezazlen razgovor koji je začinjen uzbuđenjem i oduševljenjem. Tu je i sve je kao nekada. Dodirujem ga kao slučajnom gestikulacijom, a svaki dodir izaziva drhtaj mog nesigurnog srca. Povlači me u mrak jednim pokretom ruke i privija uz sebe. Vrti mi se u glavi od njegovog parfema koji odiše prošlošću. Ljubi me po vratu, dok mu ruke igraju po mome telu, on oseća da sam njegova i da to nikada nisam ni prestala da budem.