Krvava osveta 2.deo ✔

32. Cilj je ostati živ

"Jesi spremna da krenemo?" Pokucao je na vrata Delano koji je sa Željkom i Nikolom čekao da se spremim, da krenemo u Italiju.

"Jesam, dolazim za čas." Odg. sam dok sam se oblačila.

Gledala sam se u ogledalo. Osmehnula se kiselo samoj sebi za sreću. Prvi put sam samostalno krenula u posao. U svoju svakodnevicu. Jedan pogled u nebo, poljupca dva. Jedan tebi Zeko, drugi tebi dragi. Čuvajte me od zla. Pomolim se, i krenem.

Ljudima koji ostaju, predam upute za vreme dok me nema. Strogo se pobrinem za sigurnost dece. Oko kuće ostavim vukove koji će ih budnim očima nadgledati. Pomalo drhtavim rukama zatvorim vrata, i izađem.

Dok silazim primetim poglede, a vidim diskretnost. Ozbiljnost i verovanje u tim očima ljudi koji su tu da za mene daju život. Mrkijevi krvnici, sada moji.

Željko mi otvara vrata. U drugi auto seda Delano s Nikolom. Prati nas još jedno auto. Kao predsednik se vozim. A ne uživam toliko. Osećam malo straha, nervoze. Pokušavam se kontrolirati. U vožnji sedim i šutim. Sve dok Željko nije započeo prvi s pitanjima.

"Ameja, da li Vam treba nešto?"

"Ne." Odgovorila sam kratko i jasno. Možda malo oštrije. Nisam ni mogla da razgovaram.

Nervoza kao da je pojela moje reči i glas. Put se odužio. Malo sam zadremala. Polako kad sam počela da se budim, videla sam da smo već i stigli.

Željko ponovo otvara vrata. Izlazim iz auta i ulazim u standardni hotel gde inače budem. Okupam se hladnom vodom. Nikako da glavu otreznim. U meni neki gnev, gomilala se panika. Ni hladna voda ne pomaže. Ništa. Ogrnuta ručnikom izlazim na balkon, pa začujem da netko ulazi. Delano.

"Izvini, smetam li?" Pita na vratima.

"Ne, uđi."

"Dragan će čekati gde si i rekla. Treba još nešto da uradim?"

"Ne, za sad ništa, hvala.."

Krenuo je da izađe.

"Delano?!" Povičem za njim.

"Reci?" Okrenuo se.

"Da li ti se nešto javljao Albert?"

"Ne, nije ovih dana. Zašto?"

"Samo pitam, onako.."

Slegnuo je ramenima. "Čekam te vani." Rekao je, i nekako požurio da izađe.

Duboko sam tri puta udahnula. Obukla se. U meni ne smeju videti strah, moram biti jaka. Moram biti kao stena, žilava, oštra. Krenuli smo. Put nije bio dalek.

Nakon kratke vožnje, u tamnom delu grada, između hladnih zidina starog objekta čekao je Dragan i još neki ljudi. Trebali smo razgovarati kako dalje i šta će se sada promeniti. Trebalo je početi negde i odlučila sam da počnem prvo tamo, gde sam se i čime sam se sama bavila. Da tu rešim stvar, a zatim ću zaplivati u Mrkijeve duboke vode. Možda da ne zvuči hladno, ali karakter nije dozvoljavao drugačije.

Izašla sam ponosno sa ozbiljnim izrazom na licu iz auta kada smo stigli. Dragan se približio i pružio ruku. Pozdravili smo se.

"Dobrodošla, kako je prošao put?"

"Dobro." Kratko sam odgovarala.

Sa mnom je započeo lagani razgovor kao iz ranijeg vremena kada je to možda bilo i izvedljivo. A ja to nisam želela tako. Osećala sam se odgovornijom, zrelijom. U pola razgovora sam ga prekinula.

"Dragane, tu sam da razgovaram o poslu. I dalje ti verujem, zato sam odlučila da ti dalje nastaviš i pobrineš se o svemu što se tiče naših lokacija ovde."