Krvava osveta 2.deo ✔

35. Svadba

Svadba. 

Posle toliko godina, shvatila sam. Shvatili smo da je to jedini pravac kojim moramo ići. Svadbeno odelo tako lepo mu je stajalo. Na meni bela haljina koja je u pogledima prisutnih stvarala dojam da sam anđeo bez greha.

Prilazim mu onako nevino, otac predaje moju ruku. U njegovom pogledu vidim suzu, vidim radost. Obećava, on obećava da će me čuvati. Prilazimo oltaru. Jedno drugom dajemo zakletvu, u dobru i u zlu, u sreći i u nesreći, u bogatstvu i bedi, izgovaramo oboje glasno "Da". Poljupcem zapečati našu ljubav i priznanje. Njegova sam žena. Konačno. Njegova, jedna i jedina. Napokon. Nakon svega.

Gosti plešću, vesele se. Neki. Drugi ne. Obarali su glavu. Onda čestitke, ja kao u snu.

"Lepa si kao anđeo, još uvek ne mogu da verujem da si moja žena."
Rekao je, dok mi je skidao veo. 

"Pitam se kad ću se probuditi iz ovog sna.." Govorila sam mu tiho. 

"Nije san draga, ovo je java. Napokon si moja. Napokon ne moram da se krijem, da te ljubim kad želim i bez ustručavanja. Napokon nam nitko ne stoji na putu."

Slavlje se dešava u našoj kući, to jeste u kući gde sam taj isti korak učinila i s Mrkijem. Osećala sam da je prisutan. Osećala sam ga pored sebe. Ali nije bio ljut. 

U jednom trenu kad sam pogledala u nebo, nacrtao mi je osmeh na lice, a kanula mi je suza i kao je obrisao. Čula sam da mi govori, da sam učinila pravu stvar. 

Osetila sam da me podržao. Bez trunke kajanja, shvatila sam da se to moralo desiti. Nazdravili smo s pojedincima. Albert nije skidao oči s mene. U pogledu sam mu videla kako mu duša treperi i koliko je ustvari sretan.

Tamo negde iza ćoška kuće ugledam poznato lice, skrivao se. Prilazim mu polako, vidim ne ustručava se. "Abaze, zašto si se odmakao od svih, nešto nije u redu?"

"Sve je u redu ne brini, malo me sve podsetilo na jedan ovakav sličan događaj, osećao sam se loše, pa sam se odmakao, da malo promatram sa strane.."

"Ali Abaze, vidi ja.."

"Nije do tebe, ovo treba biti tvoj sretan dan, uživaj u njemu."

"Znam koliko si Mrkija voleo.." Započela sam ali on me prekinuo.

"I tebe volim, ali njega više nema, treba nastaviti dalje, imaš na to pravo, ja te podržavam i drago mi je zapravo što je na njegovom mestu Albert."

"Nije Albert na njegovom mestu, Mrki za mene ima posebno mesto, Albert je nešto sasvim drugo."

Zagrlio me je. "Ajde dođi mila, ne želim te sada žalostiti, uživaj, evo s tobom idem za sto." Reće, i krenu sa mnom. Albert nas je video da dolazimo, nasuo je čašu vina i Abazu. 

"Buraz, još nisi nazdravio sa mnom." Rekao je Abazu Albert, davajući mu čašu vina. 

"Evo nazdravljam, zaista vam želim svu sreću i mnogo mi je drago zbog vas." Rekao je Abaz podižući čašu u znak nazdravljanja. 

"Hvala ti pajdo, čekao sam godinama na ovo i evo isplatilo se."
Osmehnuo se Albert, grleći me. 

Jasno se moglo primetiti u ljudima kome je zaista bilo drago, a kome je to teško padalo. Koji su voleli to što smo se venčali oni su i prišli i s osmehom provodili se, dok neki drugi su za svojim stolom kradom ćaskali i otračali čitav čin.

U jednom trenu sam osetila blagu nervozu, polako se smrkavalo i čak je neki vetrić počeo da puše lagano. Nitko još nije odlazio kući, još uvek su se zabavljali. Takođe i mi s njima. Opčinjena ljubavlju svog Alberta, lebdela sam.