Krvava osveta 2.deo ✔

36. Telefon me spasio sigurne smrti

Sledećeg jutra, zajedno smo doručkovali. Ja sam morala da obavim nešto da se sastanem s jednim čovekom s kojim je Mrki dugo bio partner i trebali smo dogovoriti posao. Sedela sam na terasi i pušila cigaretu. Vidno nervozna.

Delano je tiho prišao iza mene. "Šta radiš ovde sama, trebamo krenuti polako."

"Čekaj malo još se opuštam, krenut ćemo."

Delano je spustio pogled, pomerajući ramenima.

"Šta je Delano? Nešto nije u redu?" Upitala sam ga.

"U redu je sve, malo sam zamišljen, a nisam se naspavao." Odgovorio je nekako.

Baš sam ga pratila u poslednje vreme i bio je čudan. Zamišljen i odsutan nešto. Ispočetka sam to pripisivala poslu, no kasnije sam shvatila da bi nešto drugo trebalo biti u pitanju, ali on nije ništa govorio.

Polako smo krenuli, lagano sam izlazila iz kuće. Seli smo u auto i onda sam se setila da sam zaboravila telefon.

Sve se desilo u trenutku. Nikola je seo u auto, dok sam ja već kročila nogom u kuću, Nikola je upalio auto i odjednom je samo odjeknulo. Auto je eksplodirao. Meni i svima pred očima. Šokirana sam od jačine eksplozije pala na kolena.

Delano je pritrčao, podigao me i uveo u kuću. Trebao mi je koji minut da shvatim šta se desilo. U panici sam htela priči autu koji je goreo, ali nisu mi dozvolili.

Albert je odma stigao nazad, jer je negde krenuo. U neverici, videvši Nikolovo pogiblje, shvatila sam da sam ja trebala biti unutra.

U mome autu namešten je bio eksploziv. Neverovatno. Nemoguće. Nisam shvaćala. Nisam verovala da me telefon spasio sigurne smrti od koje sam bila svega 20 metara.

Nasrnula sam na šokiranog Alberta koji nije ni znao kako da mi se obrati.

Krenuo je negde naglo, a ja sam ga besno uhvatila za ruku. "Gde si pošao? Misliš da je lako ovo rešiti? Pred vlastitom kućom mi je netko ovo podmetnuo. Pred mojom decom! Unutra su mogli biti i oni! Dosta je. Rešite ovo, večeras se stvari menjanju, ja ih menjam!" Besnila sam.

"Trebaš da se smiriš, dovešću ljude da srede ovo, ništa se ne sekiraj!" Reće on.

"Alo čoveče, upravo mi je pred očima odjeknula bomba, koja je trebala pobiti sve nas, a ti meni kažeš da se ne sekiram. U ovom sistemu nešto ne štima!"

"Nešto nije u redu, vidim i ja.."

"Da je Mrki živ ovo se nikad ne bi desilo!" Rekla sam mu, i ne znam šta me nateralo na to.

Odmakao se od mene i pognuo glavu. Ali bila sam realna. To je bila nažalost surova istina. Premalo ozbiljno sam očito do sada shvaćala svu situaciju. Tko me toliko mrzeo da me želeo ubiti, i zbog čega?

Uveče smo se sastali. Pojačala sam obezbeđenje kod kuće. Ubacila sam ljude i po putu do kuće.

Otkazala sam noćašnji put u Italiju, to bi se svelo kao begstvo. Kasnije su stigli Namik i Baja, zabrinuti su čekali da sa mnom razgovaraju. Svatko je imao drugu teoriju. Nisam znala tko je to uradio, ali sam sigurno donela odluku šta će se desiti s počiniteljem.

"Gde sam ja u svemu tome? Ne pitaš me ni za mišljenje." Rekao je Albert.

"Ne treba mi mišljenje, pitala bi da je drugačije." Odg. sam malo grubo.

"Zašto si toliko odvratna, kako se ponašaš?" Upitao je zbunjeno.

Gledala sam i nisam mu ništa komentirala. Nakon koje minute šutnje s moje strane, ustao je i hteo bez reči otići.