Krvava osveta 2.deo ✔

37. Albert je sve više ličio Mrkiju

Čekao me s doručkom dok sam spavala kao poslednji put, potonula u san. Poljubio me u čelo, poželevši dobro jutro. Seli smo za stol. Nisam znala šta mu kažem ili tako reći kako da započnem razgovor.

"Danas idemo u Italiju ponovo. Nećemo se kriti kao pacovi jel, lepo sedamo u auto i idemo." Rekao je odjednom. 

"Ja ne idem." Protivila sam se.

Presekao me pogledom. "Nisam te pitao, rekao sam da idemo." Malo oštrije je ovaj put povikao. 

"Zbog čega? Sinoć smo došli, čemu da se sad vraćam?"

"Pa eto, slučajno sam juče tamo ubio čoveka, pa idemo zbog radoznalosti. Kakva pitanja Ameja, ne budi detinjasta, idemo normalno da idemo, red je znaš već." Vikao je na mene. 

"Kako to razgovaraš, kakav je to ton?"

"Ton koji ti jedino razumeš, tebi je posve loše kad se s tobom lepo priča, ti taj govor ne razumeš dobro."

Ostavši me bez teksta svojim ponašanjem, gledala sam u njega, ne znajući šta da mu na to odgovorim. 

Nastavio je jesti, a onda je netko pozvonio na vrata. Albert je podigao glavu, Delano je otišao da otvori. Iza sporih koraka hodnikom iza ugla vrata u kuhinju, ugledali smo Duška. 

"Da nisi zalutao?" Upitao ga je Albert kad je ušao u kuhinju. 

"Baš vam smetam dok doručkujete, a došao sam da popričam s tobom Alberte, imam nešto da ti ponudim."

Pogledala sam debelo. Onda se obratio meni, uzevši mi ruku i poljubio je. "Gospođo, moje poštovanje!"

"Ne razumem, šta bi ti imao da mi ponudiš?" I dalje je zanimalo Alberta. 

"Možemo li na samo? Da porazgovaramo?" Pitao je Duško. 

"Možemo.." Odg. je Albert i pošao da ustane. 

"Ali mi nemamo tajne, možete i ovde.." Rekla sam.

Albert se kao pravio da ne čuje, i zajedno je s Duškom unatoč tome šta sam rekla, otišao vani da razgovaraju. Pozvala sam Delana i rekla mu neka sluša o čemu pričaju i neka mi kaže. Delano je odma uzvratio da neće i ne može, jer će ga Albert primetiti. 

"Historija se ponavlja, mogu ti samo reći.." Rekao je Delano. 

"Ma kakva historija, nema toga. Šta li ima Duško da priča da njim i to kaže o poslu.." Čudila sam se. 

"Ne znam, i mene zanima.." Komentirao je. 

Pričali smo kao dve babe, čekajući da se Albert vrati. Ubrzo je Albert ušao. "Pripremi se, kad se vratim idemo u Italiju." Rekao je samo. 

"Alberte čekaj.. Šta je hteo Duško?"

"Ništa, neke gluposti.. Već bi ti rekao da je šta bitno u pitanju."
Odgovorio mi je kratko. Poljubio me, i izašao.

Škripa guma u njegovoj žurbi, dala mi je znati da negde hitno mora stići. Željko je ušao iza njega odma u kuću i potražio me. 

"Gazda kaže da moram nešto obaviti, zameniti će me Boško na čas." Rekao je. 

"A, da? A šta to?" Pitam ga u verovanju da će reći, međutim on je okolišao. 

"Neke sitnice, brzo se vraćam."

Istog momenta sam zvala Alberta, a nije se javio. Nakon nekih sat vremena se vratio. Odma na ulasku u kuću je započeo da me tera da krenemo, a ja sam sedela u dnevnom boravku prekrštenih nogu, sasvim opušteno.