Krvava osveta 2.deo ✔

40. Delanov rođendan

Ustala sam da budim Alberta. Sela sam do njega, ali on nikako nije želeo ustati. Potegao me je sebi na kauč i stiskao iz sebe. Iako sam očekivala da ću s njim doneti neke zaključke i voditi neke razgovore, videla sam da će noć biti duga i da on nikako od umora nije spreman na to.

"Ti si ostavila trag, tu druge ne smeju da kroče. Noćima sam o tebi maštao, neizlečivo te zavoleo. Budi uz mene mila. Nikad ne idi!"

"Nepopravljivi romantik." Smejala sam se.

"Tebi je smešno kad ti govorim koliko te volim?"

"Ne nije smešno, ali toliko zvuči neverovatno, Alberte. Mislim da nikad neću shvatiti."

Kako mi je život ovo sve priredio. Možda da sam ga srela u nekim drugim okolnostima nikad ne bi ni bili zajedno. Zašto sam morala pola života propatiti da bi sad napokon imala njega? Uz kojeg mi sve cveta, uz kojeg sam se ponovo rodila. Možda je trebalo ovako. Očito je moralo ovako.

A i on.. Da zaista nije želeo, ovo ne bi se ni desilo. I šta je lepše od onoga kada zaspiš na grudima voljenog koji tako posebno miriše, koji tako tiho diše, čijeg otkucaje srca čuješ.

Čak mu nešto najgore ne bi mogla zameriti. Oprostila bi sve, mislila sam tako. Da li sam bila u pravu? Vreme će pokazati.

Ukočena se budim, spavajući na kauču. Kućna pomoćnica već usisava i tera decu iz kreveta. Tera i mene. Albert je verovatno ustao davno. Gledam na sat, skoro već devet. A Bože, kad ću se opredeliti da li mi je to rano ili kasno, svakako odmorna nisam.

Pa danas je Delanu rođendan. Trebam brzo da ustanem, govorim sebi. Umijem se na brzinu i izletim iz kupatila kao da me netko terao iz njega.

"Polako, još ćeš se raniti." Rekao je Abaz koji je tek stigao, primećujem.

"Otkud ti ovde sad?" Pitam ga još u fazi buđenja.

Zagrlio me i pozdravio. "Dobar dan i tebi, evo spremam stolove za Delanov rođendan kad već ti spavaš." Smejao se.

"Abaze, ošamari me molim te da dođem sebi. Ne mogu da se razbudim." Rekla sam mu udarajući glavom od zid.

"Evo napravit ću ti ja jednu jaku kavu, a ti sedi tamo i popij je u miru, onda mi pomozi."

Doneo je kavu i sedela sam na terasi, pijući je. Kao da me tenk pregazio, gazio. Sto puta prošao preko mene. Govorila sam sebi u nedra.

"Možda te gazda pregazio ovaj put." Reće Delano koji je došao na terasu.

"Mali, uvuci jezik.."

"Da ne pokvarim sebi dan, bolje da šutim." Zezao se. Očito, videla sam da je bio dobre volje.

Do mraka je vreme prošlo prebrzo. Naši prijatelji su polako stizali, a ja sam se još spremala. Menjajući haljine, konačno sam se sredila. Albert je već bio vani za stolom s Delanom kojem su naručivali pesme da bi ga napili, ali taj se nije dao.

Silazila sam niz ulazne stepenice u atrij i Albert me već primetio. Ustao je, došao po mene da me ruku pod ruku dovede do stola.