Krvava osveta 2.deo ✔

41. Neću dozvoliti da me slome, do zadnje kapi krvi ću se boriti

Jedan trag je vodio do Baje, to je bio Dragan. Otišla sam tamo da ga dočekam. Neznajući da li on šta sluti ili ne, to je bio prvi korak. Ugasila sam telefon. Odmislila sam Alberta. Vreme je bilo da osvetim Zeku. Nikoga neću slušati. Sama ću krenuti ovo. Tako sam odlučila. I krenula. Sama u sve. Sutra ću otputovati, odlučila sam.

Sudbina se uplela u moj život i žestoko me stresla. Sad novo životno poglavlje moram otvoriti ako mislim opstati. Opstati u ovom crnom svetu, jer na kraju neće biti bitno tko je koga voleo i koliko. Dug. Bitan je naplaćen dug. 

Došla sam u neke godine kada me nije briga koliko ih je, a niti što će svet reći, živim svoj život kako je rekao i Albert, to su brojevi. Ali upravo Albert i moja ljubav do njega me sputava i koči da radim to nešto po svome, da budem svoja. Često sedim ispred onog našeg mesta, jezera, parka. One zelene trave, gde smo se krili i vodili ljubav. Tada zapisujem svoje misli, kako mi ne bi pobegle, obuzdavam strast koja me razdire za njim. Alberte.. Trudim se živeti zdravim životom, vraćam pozitivan stav o svemu mogućem. I doživeli smo vreme kada smo napokon zajedno. Ali on beži, on u mene nema poverenja. To me boli. To me tera da baš učinim zlo da ima i razloga za svoje neverovanje.

Govorim ja to sve tako u sebi. Mislim o njemu. Svi imamo neku prtljagu, neke kofere koje nikako da odbacimo i pošaljemo tamo gde je mesto. Verovatno sam zato još u totalnom emocionalnom stresu, toliko svežem jer sam čula njegov glas koji je odudarao od izgovorenih reči. Kako to opisati, svaka reč sad bi krivo zvučala. Povredio me. Mnogo. Zašto je put koji smo zacrtali krenuo krivo? Nimalo mi se to ne sviđa.

Ta naša strast do bola, sve stalo, toliko sitnica koje su tražile još i još i samo su se nizale. Zato sam odluku donela, kraj! Kraj je poniženju. Kraj patnji. Ako me voli ikako, neka se bori. Neka se celog života bori za mene iako sam već njegova. Ako gori, neka gori. Udaraću onda i ja po svom. Neka boli i njega. Ja ga uvredila nisam. Sam sebe je vređao. Nije verovao.

Nikad se ne zna što čoveka može pokrenuti da krene gde nikad ni pomislio nije, mene instinkt uvek usmerava, odluke tako donosim ma koliko mi u taj tren sve zvučalo blesavo i nerealno. Moj instinkt ne greši, provereno. Svi smo od krvi i mesa i da, emocionalne smo osobe. Nas dvoje jesmo, zato i jesam s njim. Neverovatno, šta mi se to sad događa ali samo želim razgovarati o svom stanju i s neznancima, što znači da želim pronaći rešenja za neki put, za neki izlaz iz tunela u kojem sam se zatekla. Za neki trag za koji ne znam da li postoji i da li je pravi. Nije važno koliko traje neka emocionalna veza, već njen intenzitet i dubina, da baš kao more duboka i strasna, jer tek po tome se može sagledati cela situacija i uzburkanost bića do užarenja.

Sam moj pogled usmeren prema njemu, činio je varnice, budio je želju. Sad sam bila na tom putu preloma gde je bilo pitanje ostati ili opstati, biti ili ne biti. Gde će i dokle će me dovesti? Pokušat ću sve a tek ću na kraju svega videti da li će me ovaj vihor ljubavi smiriti ili ubiti. Tek na kraju. Odavno sam si zadala put, da nikad ama baš nikad neću voleti niti se predati cela, da nikad neću suzu pustiti za bilo kim ili čim, da ništa ne može uzdrmati mene koja sam se jedva oporavila od veze koja me emocionalno uništila. Od njega, od Mrkija.

A onda se dogodio on. Bio je tu i ranije, ali ja to dugo sebi nisam priznala. Pored čoveka s kojim sam živela, maštala sam o njemu. Potajno. Da nitko ne zna. A znao je on. Onaj gore. Onda sudbina koja nas je napokon spojila, a sada se s nama igra. Hoćeš li ljubavi izdržati ovo? Hoćemo i ovo moći?

Pitam se dok gledam kroz prozor i ljuta i tužna da se vrati. I zadala sam sebi reč. Vrati li se, biće dobro. Ne dođe li, sve ću ove naše kule porušiti i poigrat ću se ponovo ja sa sudbinom ovaj put. I s njim. Uradiću po svome, pa kako mi bude. I čekala sam. Do jutra sam čekala, nije došao. Zora ga nije donela.