Krvava osveta 2.deo ✔

42. "Kukavico"

Pokvarena žena u meni, bila je dobra samo za jedno. Za provod, za seks. Nisam ja znala biti žena, nikada, nikome. Ja sam previše živa. U meni gori sto stepeni. Ja se ne znam smiriti.. Moćna žena koja može imati sve i štogod poželi. 

Ali, bez Alberta nekako nije moglo. Znala sam to i priznajem. Bez njega, sve se kočilo. Tišina razara do me mere da ne znam kako opisati stanje kada ostanem bez daha, kada kruži bol utrobom i srce udara i hoće iskočiti, a puls mi trese telo. Okrenula sam se životu i prisiljavam se na razne komunikacije, kako bih zadržala glavu iznad vode. Kako bi osetila svoje bilo koje znakove života. Baš ništa od njega nisam tražila, niti pitala. Samo je trebao da mi veruje. Da u mene bude siguran. Nije bio. Zašto se taj muškarac pretvorio u bolesnu zver? Zašto me s ljubomorom ranjavao i zadavao bol?

Nastavljam sa zombi fazom svoga života. Predubok trag i velika rana se otvorila i naprosto ne znam da li će ikada zaceliti, ali znam da mu ne smem dozvoliti krvarenje.. Moram ga zakočiti, ali kako? Kako da ne dozvolim da nas ovo odvede u propast? Kako, a da ne skrenem s puta iz inata? Ne smem si dozvoliti ispuštanje krvi, ne sme biti novih ožiljaka. Što smo stariji, sve teže prihvaćamo promene koje nam nisu ugodne. Neću dozvoliti još jedan pad. Ili neka me voli, ili odustane, neka me pusti da nastavim sama kako znam i dokle mogu. Rekla sam u sebi..

U meni nada da će doći do pomaka, do promene na bolje, zato se trudim da budem neprekidno pozitivna, jer sve drugo uništava duh, um i telo. Zato se maksimalno trudim biti okružena i među pozitivnim ljudima, a istovremeno širim svoju toplinu, kako bi zacelila sva ranjena srca. A gde je on.. Zašto mi iz glave ne izlazi, zašto ga toliko volim da osetim trzaj svakog dela tela kada netko mu spomene ime.

Zagrljaji prijatelja u ovakvim trenucima su korak do izlećenja, razgovori o lepim životnim situacijama. Ali šta je Delano? Prijatelj? Ili još jedan od onih izgubljenih. Sedela sam na ćošku kreveta. Zamišljena. U drugom svetu. 

"Ne možeš da spavaš?" Delanov glas me pomakao iz suludih misli.

"Ne, ne mogu, nije ovo moja noć. Teško je zaspati." Odgovorila sam. 

"Nije to u redu, biće ti loše nastaviš li se opterećivati. Treba li ti razgovor možda?"

"Hoće li razgovor onda rešiti moje probleme?" Zasmejala sam se. 

"Neće, ali biće ti barem lakše." Tvrdio je. 

"Ovde dođem da se odmorim, da pobegnem od svega, a sve me to sustigne. Nigde nisam pobegla, sve je tu oko mene. Svaki me detalj problema okupirao, ne pušta me, ne da mi da dišem.." Jadila sam mu se. 

Pomilovao me po kosi, trgla sam se pomalo."Tako si nestvarna u smislu svakog slova te reči."

"Šta pričaš to?" Začuđeno sam reagirala. 

"Ti možeš sve i sve ti uspeva, zamisli da ćeš sve rešiti da će doći sve na svoje. Tako će i biti."

Priznajem, nekad je njegovo ponašanje bilo sve osim profesionalno. Zazvonio je telefon. Bio je Abaz. Pitao je gde sam. Rekao je da je Albert u lošem stanju da se ne želi javiti i da zna gde sam. Ali da je i napet i nervozan. Rekao je da bi se trebala što pre vratiti i rešiti problem s njim dok se ne desi šta gadno.