Krvava osveta 2.deo ✔

43. Nema napred, nema nazad

Taman, da zakoračim kroz vrata, hvata me nečija ruka i povlači me u sobu pored.

"Šta radiš to, budalo?" Povičem na Delana. U sobi mrak, samo mu čujem disanje i znam da je on.

"Gde si krenula sama u ovo doba?"

"To se tebe ne tiče!" Pokušala sam se otrgnuti iz njegovih ruku.

"Tiče me se ponajviše. Znaš da ja budan spavam, ne možeš se izvući, a da te ne primetim!"

Osetila sam njegovo disanje na svom vratu dok mi je to tiho govorio na uho. Osećala sam se neprijatno, i što pre sam želela izaći.

"Kojim pravom sebi dozvoljavaš da me držiš ovde na silu?!" Smetalo mi je.

"Nećeš nigde dok se ne oporaviš, a i ne želim odgovarati Albertu opet o tome gde si bila i s kim, kako, kada i dokle, te zašto."

Stao mi je na žilicu tada. "Bolje ćeš se opravdati ako izađem iz tvoje sobe sada u mraku, je li?" 

Podigla sam mu pritisak. "Ne igraj se Ameja opet, a ne i sa mnom, ja nisam Albert."

Zasmejala sam se. "Daj daj, ti nisi Albert, Albert nije Mrki. Šta vam je ljudi? Toliko teško je odoleti jednoj ženi, a?" Provocirala sam ga.

Uhvatio me za vrat i disao mi bukvalno iza istog. "Imam do negde strpljenja, ali sve ima svoje granice, do moje si upravo stigla."

Odmakla sam mu ruku. "Ne dozvoljavaj sebi previše!" Krenula sam da izađem, ali čula sam korake na hodniku.

Delano me povukao nazad u sobu i zaključao vrata. "Čekaj, sad ne možeš izaći, netko je tamo."

Osetila sam kraj sveta, već sam pomislila da je gotovo. Čula sam korake ispred vrata. Zastao je netko tačno tu pored brave. Delano mi je držao usta, jer sam od muke gotovo vrisnula.

Čujem lagano odaljavanje, a i dalje ne znam tko je. Da li je moguće da se Albert probudio? Izlazim na balkon gde sam razmišljala da skočim, iako je riskantno.

"Moraš Ameja, pa uđi s vanjske strane unutra." Rekao je Delano.

"Kretenčino, ti si me ovo sjebao." Skočila sam na travu. Kao što sam rekla, nije bila neka visina.

Požurila sam iza kuće da uđem, a ispred mene se kao s neba odjednom stvorio Abaz.

"Uplašio si me!" Zaprepaštena sam bila.

"Polako.. Gde si ti tako panično požurila? I šta ćeš u ovo doba vani?" Upitao je. Pri tom je pogledao na Delanov balkon koji je bio otvoren. Pogledao je ponovo u mene.

"Trebalo mi je zraka malo. Sve ovo me guši, nisam se osećala dobro." Odg. sam.

"A sad si bolje vidim, nešto ili netko ti je popravio raspoloženje?"

"Dobro sam. Ustvari sad mi reci šta ti ustvari ovde radiš?" Pitala sam ga brzo da više ne bi vrtao u mene, iako sam već primetila da mu pogled beži ka Delanovom balkonu. Znala sam da sve izgleda baš onako kako nije.

"Došao sam jer moram razgovarati s Albertom."

"Sad u ovo vreme?" Zanimalo me o čemu je reč.

"Ustvari se tiče i tebe. Baji smo pronašli neki trag. Trebamo proveriti kako je s tim."

Pogledala sam ga, i uhvatila za ruku. "Reci mi šta si saznao? Kakav trag?" Prebledela sam od misli da bi ga Albert pronašao. "Abaze.." Krenula sam mu govoriti, ali me prekinuo Albert koji je prilazio k nama.