Krvava osveta 2.deo ✔

44. "Tko tebe voli taj umre"

A jutro je opet donelo nove izazove, nove odluke i loše osećaje.

Probudila me buka, glasan razgovor. Ustala sam i izašla iz sobe. Tu sam na hodniku ugledala nemoćnog Baju i Abaza kako se prepiru.

"Šta se dešava ovde?" Pitala sam sva nabuhla od spavanja.

"Ne mogu da ga gledam Ameja, šta ovaj prokleti izdajnik radi ovde u kući? Šta je ovo?" Glasno je vikao Abaz.

"Jedini izdajnik ovde ste svi vi. Ja se valjda pitam i ja znam zašto je ovde." Odgovorila sam mu, na šta je začuđeno gledao u mene.

Uhvatio me za ruku i odveo u sobu. "Šta glumiš, jesi li načisto poludela?"

Otela sam mu se iz ruku. "Slušaj me sad i zauvek zapamti jednu stvar. Ja odlučujem šta ću i kako ću. Vi svi ste to očito brzo zaboravili. Baja je moj čovek, moj prijatelj, moj saveznik!" Vikala sam.

"Baja je ubio Zekića!" Povikao je on meni.

"Jesi siguran? Razmisli." Rekla sam, i krenula iz sobe.

"Šta misliš s tim?" Pitao je za mnom. Ali nisam ništa odgovorila. Izašla sam i izvela Baju sa sobom.

Abaz je ponovo izašao za mnom i provocirao. "Gde ćeš s tim ubicom? Kamo sreće da ga vodiš u grob!"

Osmehnula sam se, i otišla. Baja je sve vreme šuteo. Bio je loše. Pretučen, u bolovima.

Stigli smo do groblja. Odvela sam ga na Zekin grob. Sela sam pored. Baja je stajao malo udaljeno. Sporo se približavao.

"Sećaš se.. Zekić te mnogo voleo. Bili ste nerazdvojni.." Započela sam pričati.

"Ameja, molim te, zašto sad to radiš.."

"I ti si voleo njega. A meni je bio krv u venama. Jedini kojeg neću prežaliti za života. Nikad! Ja verujem u nepravdu, ona postoji i svuda je oko nas.. Ali nešto mi nije dalo mira. Nikad ne bi poverovala u takvu izdaju da brat bratu zabode nož u leđa! Pre bi poverovala da to učiniš to meni.." Rekla sam mu dok sam stajala okrenuta leđima od njega i gledala u najsvetije ime, u njegov grob. Zekin.

"Ameja.." Tiho je rekao.

"Bajo.. Neka te do smrti prati njegova duša, neka te bol ubija i budi proklet ako si ga taknuo.. A znam da nisi. Ti to nisi Bajo.." Reči su izlazile od mene.

"Ameja, nije vredno.."
Ponovo je krenuo pričati.

"Zašto me lažeš? Tko ti je svezao jezik?"

Tiho je gledao u mene, ali nije mogao progovoriti. Približila sam se mu. "Godinama ne spavam i pitam se tko je kriv. Godinama ga želim osvetiti. Našeg brata, Bajo. Zeku svog. Pomozi mi, molim te." Molila sam ga.

"Ne mogu Ameja, previše je u igri, mnogo je u pitanju.."

"Znaš li tko je?"

"Nisam siguran, možda! Ali saznat ćeš.. Saznat ćeš kad bude vreme.. Nije još."

"Dovoljno te poznajem, znam te kako dišeš.." Govorila sam.

"Znao sam da ti u to nećeš verovati, ali u pitanju je moj život, tvoj život, život tvoje dece.." Objašnjavao je. "Morao sam to uraditi, morao sam kriti prave tragove, iako me duša bolela i sedeo sam ovde svaku zoru i svaku noć i molio ga za oprost.. Ali razumet ćeš me jednog dana, tada.. Sve ćeš da shvatiš. I samo jedno znaj sada i zapamti da sam morao i da nisam ubica, to dobro znaš!"

Dohvatila sam njegovo rame, iako je za dve glave bio veći od mene. "Brate ja znam, ja sam verovala da je ovo laž i znam da nisi! Možda ću shvatiti jednog dana kao što kažeš.."