Neki ljudi umru pre smrti, neki žive i nakon nje. 🔞
𝟮. 𝗱𝗲𝗼 𝗞𝗿𝘃𝗮𝘃𝗮 𝗼𝘀𝘃𝗲𝘁𝗮, ( 𝗻𝗮𝘀𝘁𝗮𝘃𝗮𝗸 𝟭. 𝗱𝗲𝗹𝗮 𝗟𝘂𝗱𝗮 𝗼𝗽𝘀𝗲𝘀𝗶𝗷𝗮 )
"Kad sam te prvi put ugledao, Mrki te je predstavio kao svoju ženu, iako to još nisi bila. Zanemeo...
Baja je naredni dan želeo otići i dozvolila sam da ode. Nije mi ništa koristilo da je tu. Loše vreme, kiša je padala to jutro. Namik je došao rano i zajedno smo doručkovali.
"Namće, hoćeš ti da kažeš ili ja?" Započeo je Albert.
"O čemu se radi?" Pitala sam znatiželjno.
Albert je nastavio da priča, jer mu je Namik to prepustio. "Noćas se otvara hotel koji sam kupio."
Debelo sam ga pogledala. "Hotel? Kupio si hotel?"
"Da, investirao sam nešto na tom području.. Hteo sam te iznenaditi i..."
"Pa to je super!! Baš mi je drago, dobro si to uradio." Reagirala sam.
Mnogo sam se iznenadila i drago mi je bilo. Veselila sam se nekom novom napretku i nečim novim. Ništa o tome nisam znala i jedva sam čekala noćas da sve to vidim i da prisustvujem jednom od njegovih uspeha. Znam da će doći svi. Oni željni naše propasti, a i oni koji se s nama vesele.
Želela sam blistati na otvaranju hotela mog Alberta. Na jednom od prvih koraka koje je sam učinio za kratko vreme.
I naravno.. Crna, kratka i uska haljina nije bila na odmet i ne može biti pogrešan odabir.
Sela sam s Albertom u auto, a Delano je sa Željkom i ostalima krenuo za nama.
Bio je to veći grad, malo dalje od nas. Vozili smo se neko vreme. Kad smo napokon stigli, u moje su oči usijala svetla ogromnog hotela u američkom stilu, divnog izgleda, skupocenog.
Gotivno sam izašla iz auta, i s Albertom koraćala prema ulazu. Došli smo u veliki atrij, gde se odvijala zabava za otvorenje.
Smejala sam se. Radosno sam se smejala i pucala od radosti. Ponosno sam ruku pod ruku koraćala prema tom hotelskom atriju. Pozdravljali smo se s ljudima. Vesela sam bila.
Ali povremeno sam osećala neku teskobu. S vremenom sam postajala napeta. Kao što rekoh, svi su došli.
Okretala sam se okolo, bila na oprezu. S obzirom na situaciju koja se dešavala, bojala sam se da bi nekome ovo bila idealna prilika za likvidaciju.
U zanosu te divne noći, kako ništa nije slutilo na zlo, posle Albertovog govora, stala sam i ja na binu da bi rekla nekoliko reči. Sa osmehom koraćam i okrećem se prema ljudima.
Taman sam želela da otvorim usta, kad mi dah zastade. Otkucaje svog srca čula kao da su na zvučniku pored mene. Svi su primetili, da sam zastala, i da je moj pogled bio usidren u jednom pravcu.
Široko otvorenih usta, neverujući u to što vidim, pomislim da sam već luda.
Kao priviđenje..
Ali ne, realno je stajao tamo i skrštenih ruku, oštrog pogleda, ne pomerajuči se s mesta gledao u mene.
S mikrofonom u ruci, uspela sam samo da mu ime izgovorim:
"Mrki..."
¡Ay! Esta imagen no sigue nuestras pautas de contenido. Para continuar la publicación, intente quitarla o subir otra.
