Asocijacija od sećanja 🔚

Osamnaesto poglavlje

Odjurila sam do policijske stanice i pronašla Danila.

– Bio sam u kafiću kada su me napale neke budale. Ljubomorni su oduvek na mene... Da ti ne objašnjavam sada... Krenuli su da me provociraju i morao sam da reagujem. Jednog sam izudarao, drugog sam uspeo nekoliko puta da udarim, a ovog trećeg...

– Polako, smiri se prvo...

– Ufff, oprosti mi. Ne osećam se dobro. Treći je izvadio nož iz jakne i krenuo ka meni. Ni sam ne znam kako se odjednom stvorio Kosta i odbranio me. Krenuo je da ih leši toliko da je policija naišla i uhapsila ga.

– Bože... Moram da ga vidim.

– Verovatno će ga pustiti, ali će morati da plati kaznu. Ne znam još uvek ništa.

– Je l' vidiš šta si uradio čoveku? Pobogu, Danilo, zašto se ne smiriš?

– Mnogo mi je žao. Koliko god ga mrzeo... posle ovoga... Mama, on nije morao da mi pomogne, a ipak je to uradio.

– Uradio je zato što te voli.

Danilo mi je prišao i zagrlio me.

Dvadesetak minuta kasnije sam otišla do Kostine ćelije. Bio je sam unutra. Ispričao mi je isto što i Danilo.

– Mislila sam da si ga pratio.

– Nisam, kunem ti se.

– Nema potrebe da mi se kuneš, verujem ti.

– Gde je Danilo sada?

– Čeka me ispred.

– Vodi ga kući. Nije mu mesto ovde.

– Kada će te pustiti?

– Verovatno za četrdeset osam sati.

Prišla sam mu i zagrlila ga. – Čuvaj se molim te.

– I ti, anđele lepi. Vidimo se uskoro. Neće mi biti dosadno ovde, ne brini.

– Pisaćeš. – namignula sam mu, poljubila ga i ubrzo otišla.

Ujutru me budi miris kafe. Otvorila sam oči i ugledala Danila.

– Dobro jutro, mama.

– Dobro jutro, sine.

– Skuvao sam ti kafu. Znam da si slabo spavala noćas.

– Otkud znaš?

– Čuo sam te nekoliko puta kako tumaraš po kući.

– Crtala sam do kasno, posle nisam mogla da zaspim pa sam čitala na terasi.

– Nemoj da brineš, mama. – seo je pogled mene.

– Biće sve u redu.

Zašto me ova njegova rečenica ovoliko pogađa? Probolo me je nešto u grudima.

– Neće biti u redu sve dok ga budeš odbacivao...

– Mama, nemojmo o tome.

– Zbog toga noćima ne mogu da spavam. Makar pročitaj knjigu.

– Dobro, toliko mogu da ti učinim. I samo da znaš, žao mi je zbog onog što se dogodilo. Izviniću mu se.

– I treba da mu se izviniš.

– Idem ja sada, ostavljam te da popiješ kafu. – poljubio me je u kosu i izašao iz sobe.

Jedva sam čekala da puste Kostu iz zatvora. Četrdeset osam sati je bio tamo, a meni je delovalo kao četrdeset osam godina. Mnogo mi je nedostajao. Sigurno smo pola sata stajali zagrljeni ispred policijske stanice, pre nego što smo otišli kod njega kući.