- Dakle, odbrana diplomskog?
- Dakle, odbrana diplomskog! Vlado, sve je došlo na svoje. I ide po redu... Ti i Ana, Saša i ja...
- Rekao bih, malo i preko reda....
Uvek je za sve potojalo pravo vreme. Vreme za biti dete i vreme za biti odrasla osoba. Bilo je vremena za učenje, bilo vremena i za lutanje.
Raspored koji je prirodno nametnut - budi dete, odrasti, završi školu, zaposli se, nađi bračnog druga i na kraju zasnuj porodicu umeo je nekada da se poremeti, ali u suštini - raspored je bio tu, u okvirima vremena za sve.
- Malo preko reda, ali ne odudara od okvira. Reklo bi se...
- Srećan sam zbog tebe - rekao je sa posebnim sjajem u očima, zaista srećan. Kalina je bila njegova prijateljica koju je prosto obožavao.
- Znam Vlado. Hajde da se i tebi malo omakne....
Presedan mašinskog fakulteta je načinjen. Dve odbrane diplomskog rada u jednom danu, u isto vreme. Kalina Tanasković i Vladan Todorović, ponosno su grabili dalje, ruku pod ruku kao i sve godine pre toga.
Pred samim ulazom zgrade univerziteta, dočekale su ih najbitnije osobe u njihovim živitima.
Porodice Tanasković i Todorović i njima najbitniji ljudi, Ana i Saša.
Milorad i Aleksandra su bili posebno zadovoljni svojim uspehom. Njihova inatljiva, buntovna i vrlo često neposlušna princeza Kalina je napokon odrasla...
- Tvoji su tako naporni...
- Znam Saša da jesu, ali šta da ti kažem. Najmlađa sam, mezimica sam, a pri tom neosporna je roditejska briga. Znaju koliko jedno drugom značimo pa su s te strane mirni. Međutim...
- Međutim, šta?- bio je grub...
- Međutim, svi roditelji znaju da dete kad tad mora da odleti iz gnezda. Da se osamostali i nađe svoju sreću. Takvi ćemo biti i mi, jednog dana...- prilazila mu je lagano, ostavljajući buket cveća dobijen od brata na komodu.
Želela je da ga oraspoloži, dugo su slavili diplome, bila je gužva i Sašino raspoloženje je padalo dok nije postalo nikad gore.
- Mi ćemo biti takvi? - upitao je kada je osetio njene dlanove na svojim obrazima.
- Mi... - zagledala se u njegove oči koje su bile tamnije nego obično i u njima nije videla ništa...
*****
Videće se s Vladom- sutra. U restoranu nadomak poslovne zgrade u kojoj se nalazi središte IT firme u kojoj radi. Popiće po kafu, razmeniti po koju društeveno prihvatljivu rečenicu i rastati se kao potpuni stranci. Neće mu reći zašto mu je poželela svu sreću ovog sveta s osmehom okovanim suzama.
Neće mu reći za svu bol koja je obeležila godine za njom.
Neće mu reći ništa od onog što bi trebala da mu kaže, jer vreme toga je davno prošlo. Sve u životu ima svoje pravo vreme, pa i priznanje.
Neće mu reći, jer kako je nije slušao tada, u četiri zida njene devojačke sobe u kući njenih roditelja, sigurno je neće saslušati ni sada- na javnom mestu...
Spustila je dlan na svoj trbuh i osetila strepnju.
Sećanja su bila jaka, bol je bila užasna.
Sećala se njenog srećno do kraja života i sunovrata koji je tada krenuo...
*******
- Bićemo roditelji? To hoćeš da mi kažeš?
- Da, Saša, bićemo roditelji- osmeh joj je bio nikad širi, a Saša nije bio nikada dalji.
- Nisi srećan zbog toga?
- Ja da budem srećan? Kalina, jesam li ja otac, u opšte? Nisam balavac da me hvataš tom pričom. Malo sam mator, znaš? Jesi li sigurna da Vlada nije otac?
Šamar rečenicom koju je izgovorio bio je bolniji od fizičkog kontakta koji bi sigurno lakše podnela. Bol u utrobi koji se javio najavljivao je bolne dane, ali je Kalina uljuljkana u lepše sutra rešila da ga nakratko ignoriše.
U zajedničkom stanu, na onom istim mestu gde je krenula njihova priča, više nisu živeli princeza Kalina i princ očaravajući.
Princ je, izgleda nestao, ostao je konj, da šišti i njišti na svaku Kalininu reč.
Da, dete jeste bilo Sašino, nije mogla potojati mrvica sumnje, no muškarcu koji godinama ne može da se pomiri sa činjenicom da u životu žene postoje i drugi bitni muškarci, teško je bilo dokazivo...
- Obećao si mi bajku, Saša - rekla je stavši pred njega - Obećao bajku, srećno do kraja života... Obećao si mi mnogo toga, a ja kao guska sam ti verovala. Verovala sam tvojim godinama, tvom iskustvu da je ovo baš to. Ono pravo. Šta sam dobila? Nepoverenje. Odlazim, Saša...
Sa koferom u ruci i rancem na leđima, krenula je vam stana, alo Saša je bio brži. Ponovo, bio je taj koji je Kalinu upotrebio protuv Kaline...
- Izvini. Ne znam šta mi je bilo... Znaš, mnogo je bilo trzavica prethodnih dana, Kalina, oprosti mi. U stresu sam! Ti bi barem trebala da me razumeš.
Pognutih ramena, jer ostaviti čoveka kome treba pomoć nije bilo u Kalininom kodu ponašanja, okrenula se i videla istinsku trunku žaljenja u tamnom mu pogledu.
Znala je da je voli. Zbala je da su jedno drugom sve. Znala je...
- I ja sam u posebnom stanju. Imam mučnine danima, ne primećuješ ih. Loše sam, ti ne vidiš. Grudi me bole. Glava me boli, a oper hodam po jajima samo da tebe ne naljutim. Nemoj da budeš takav. Raduj se sa mnom, raduj se našem detetu...
Poljubac i zagrljaj pomirenja uljuljkali su ih u osećaj da će sve biti bolje. U bolje sutra.
Koračali su kroz dane, koristili noći, jer kako su im rekli - sada vreme koje imate, imate ga samo za sebe. Sutra, vreme koje dolazi, nikada više neće biti vaše, pripadaće nekom drugom, pripadaće nekom bitnijem...
- Mogu li da se vidim s Vladom? Hoće nešto da mi kaže?- pitala je češkajući majušni stomak.
Došli si do pola puta do rođenja onog bitnijeg u njihovom životu...
- Kakvo je to pitanje, nisi me pitala ni ranije- podigao je pigled s papira koje je rasuo pred sobom skidajući naočare.
- Ne znam. Dugo se nismo videli, a kaže da ima lepe vesti za mene...
- Da li je moja krivica što se niste videli? Nije. Samo je to pokazatelj koliko je neka osoba tebi bitna - u stvari nebitna, jer ti njoj nisi bitna!
Poraženo je pogla glavu znajući koliko puta je njemu iza lema odbila da se vidi s Vladom. Koliko puta nije htela da se dovodi upravo u ovu situaciju.
Vladi je bila i te kako bitna, ali sada joj je u životu prvi mesto zauzela mrvica koja u njoj raste i muškarac sa kojim želi da provede život. I Vlada je to znao. I Vlada je to nevoljno prihvatio...
- Šta? Ostavila te? Zašto pobogu?
- Kaže da nisam posvećen. Kaže, pogledaj Kalinu i Sašu, hoću takav život!
Aha, hoće život kao moj - pomislila je Kalina, ali nije izgovorila. Nije želela da ga sekira svojim problemima
- Možda nije ona prava. Izvini, volim Anu, ali jesi li siguran da je samo to?
- Spremio sam prsten, Kali. Da je zaprosim, a ona hoće tvoj život. Saša ne spominje brak?
- Znaš da smo oboje malo rezervisani po pitanju tih etiketa...
- Ne laži me, Kalina! Ti si želela venčanje iz bajke sa hiljadu zvanica, belim golubovima i svim kliše sranjima. Ne laži me - režao je držeći čašu vode u ruci, u želji da iz grla spere razočaranje.
Niti je on bio srećan u tom trenutku, niti je Kalina to bila.
A lagala ga je, dobro!
- Porasla sam, Vlado. Život nije bajka...
💞💞💞💞💞💞💞💞💞💞💞💞💞💞💞
Volim puno!
