Zvali ste me gospodična? Da, zvali ste me po imenu da dođem. Zar mislite da sam ja gluh na takve stvari? Pa ja jedva čekam da se oslobodi vatra u vama da je iskoristim kako bi se zgrijao. Evo, vidite, na primjer, nešto u Vama mi govori da ste usamljeni i da se borite sa sobom kako bi neko Vas, pobogu, Vas, spasio od sebe same. Vi ne vjerujete sebi.. Kako očekujete da neko vjeruje Vama? Morali ste naučiti zadovoljiti se ishodom kakav god on bio jer je on plod vaših odluka. Ali ne, Vi srljate u psovke i trljate drugima na nos Vaše prljavštine. E pa vidite, sad sam došao još jednom, da Vam kažem da se u ovom svijetu svi mi vrtimo. I dobrano vrtimo. Ako prestanete misliti da se svi vrtimo oko Vas samo, biće Vam bolje, jer na kraju kako znate i sami, uvijek budete skrušeni kada Vas vaša vrlo slaba podloga po ogoljenju Vašem porazi pred drugima, jer, za Boga milog i dragog, htjeli ste samo pažnju..E onda tako i recite, i budite iskreni u Vašim prohtjevima. Dabome. Pa red je da i Vas neko ugrije.

Rekla mi je da ne zna ko je.. Rekla je, kako je zbunjena i ne snalazi se dobro u ovom svijetu. Kao da su svi ostali snalažljiviji, mudriji...pametniji..Međutim, imala je upornost. To je ono što je sebi priznala, a možda i jedina stvar koju je smatrala svojim kvalitetom. U razgovoru, često se izvinjavala. Kada sam je pitao zašto to radi, kazala je da ne želi da pomislim kako je čudna. Dugo smo razgovarali. Svaki moj pokušaj da doprem do nje je bio uzaludan. Ja, iako sam znao u čemu je problem, nisam znao i rješenje. Nikada ga nisam pronašao, i vremenom, shvatio sam da jedino rješenje koje postoji ona sama posjeduje već u sebi. Tako sam joj i rekao. Dodao sam, kako nikada nisam sreo takvu ženu, tako čednu i iskrenu, a tako bolnu. Da, boljela me je. Na stranu sve, boljela je. I dan danas mišljenja sam da Gospod nije stvorio ženu od muškarčevog rebra. Već da je ona, sveukupno gledajući ženske sudbine, nastala iz suze Gospodnje.

"Она, изопштена...а ја сасвим сметен. Дружили смо се под свјетлима лампе неког трошног стола. Заустављали би вријеме док се дах свемиру одузимао, док су звијезде бројале плаветнила које почињу обасипати својим сјајем. Причали смо здушно и кроз кикот и плач. Све успомене које смо имали понаособ, имале су многе заједничке тачке. И онда, када је престало, настала је тишина. Пријатнија од свега, од најсведеније монахиње, од највишег планинског врха којим нико крочио није. Било је то наше. И тада сам видио њен поглед, као вучице једне, као у некога ко је препознао сјај у мојим очима и тад, баш као и истог часа када је занијемила стреха по којој птице обитаваше јер се утишала цика дјеце која иду дому свом да пију какао. "Мекетан"...рекла је..."Мекетан ти си блесав. Ти не знаш коме душу отвараш. Ја нисам у невољи да ме спашаваш, ја јесам невоља. Ти мораш, Мекетан, да побјегнеш главом без обзира! Јер страдаће ти душа под крилима ноћи док си ушушкан под ћебе које није твоје. Иди Мекетан, иди од мене.." ..Застах. Лице јој је било блиједо и прва суза се назирала у њеном оку. Није жељела да одем. Али је почела плака