Imam osećaj kao da se ceo svet okrenuo protiv mene, sve što sam planirala, sve što sam doživela za ovih godinu dana, sve me sada stiže. I znam da je to samo moja krivica. Bilo bi bar malo lakše kada bih mogla okriviti nekog drugog, kao što uvek i radim, ali to trenutno nije opcija. Oči, za koje nikada nisam pomislila da mi mogu biti ovoliko drage, sreću moje i u njima ne vidim ni jednu emociju. Samo me posmatra i ćuti. I zahvalna sam mu jer verovatno ne bih mogla da podnesem težinu njegovih reči koje bi mi uputio. Ali ja vec znam sve, znam šta misli, znam šta bi mi sada rekao i znam da trenutno zaslužujem najgore. Jednostavno ne mogu da pronađem prave reči, pa ćutim i gledam ga. U neku ruku sam mislila da je i očekivao da će ovako nesto da se desi, ali saznanje, da ipak nije i da mi je sve ovo vreme verovao, dok sam ga ja koristila na najgori mogući nacin, me ubija. "Oprosti mi, molim te." reči mi same lete iz usta pa brzo zarivam nokte u dlan. Ne odgovori mi nista, već se samo ironicno osmehne. Okrece se i izlazi zi ovog pakla, ostavljajući me na kolenima, da gorim.

Biti nevaspitan kod kuće okružen porodicom koja vas mazi i pazi od kad znate za sebe je jedno, isto to u strogoj londonskoj školi potpuno drugo. U nekoliko lakih koraka sa Danijelom Vokerom saznajte kako da budete izbačeni iz te škole. Cover by officialriina