Pisma osobama koje možda više nikada neću videti. Osobama koje sam volela. Osobama koje su me promenile. Osobe koje su se zavukle u zaborav. S ljubavlju, 𝑴𝒂𝒔̌𝑨❥︎

Život je čudo. Nikada mu se ne treba lako prepustiti, jer je nepredvidiv. Na svojoj koži je to osetila Sara i još uvek oseća. Još uvek plaća cenu. Zauvek će sa sobom nositi ožiljak - sećanje na patnju, tugu, smrt. Volela je život, volela je društvo, volela je osećaj londonskog vetra u njenoj kosi. Volela je sreću, smeh, pesmu, zabavu. 𝐕𝐨𝐥𝐞𝐥𝐚 𝐣𝐞. 𝐕𝐢𝐬𝐞 𝐧𝐞. Ali jedino voli njega. Volela ga je ceo život, voli ga i sad. Kada joj je srce prepuklo i zaboravilo osećaj ljubavi. Zaboravila je šta znači nositi osmeh i živeti punim plućima. Naučiće je on. Pokazaće joj da je život sačinjen od uspona i padova, od nepravde i mraka, ali sa njenom rukom u njegovoj - nebo je jedina granica. *** " Nadam se da se uskoro nećemo probuditi. ", podigla sam svoj pogled ka njemu, dok me je upitno gledao. " Iz ovog sna. Nadam se da je ovo stvarnost, jer ne želim da se budim ako ti nisi pored mene. ", spustio je svoje usne na moje, dok nije prestao da se osmehuje.