[rewriting] „Samo mi nije jasno..." izgovorila sam drhtavim glasom, polako ustajući s kauča na kom sam do malopre sedela. Pogledala sam ga pravo u oči dok su mi ruke blago podrhtavale. „Ništa loše nisam uradila da bih zaslužila ovo. Zašto mi onda to radiš?" Yoongi nije rekao ni reč. Samo je polako krenuo ka meni. Njegovi koraci su odjekivali u tišini, a svaki sledeći bio je teži od prethodnog. Srce mi je ubrzano kucalo, dok mi se telo sve više zaledilo pod teretom neizvesnosti. Zaustavio se tik ispred mene, zatim se sagnuo do moje visine, pogled mu je bio hladan, ali neizmerno dubok. Uhvatila sam dah kada me je nežno uhvatio za ruku i povukao k sebi. Njegove ruke su se spustile oko mog struka, a dah mu je zaparao moj vrat - vreo, blizak... opasan. Sve je izgledalo kao scena iz ljubavne priče. Ali ovo... ovo nije bila ljubav. „Zato što, Y/N..." izgovorio je tiho, ali oštro, „svet je jedno zajebano mesto. Pola ljudi na ovoj planeti nije zaslužilo ono što im se pruža na tacni. Tako funkcioniše. I moraš da naučiš da preživiš u tome."

Njen 𝘣𝘪𝘷𝘴̌𝘪 𝘥𝘦𝘤̌𝘬𝘰 želi da joj napakosti. Odlučuje da je kidnapuje ali ga je 𝘯𝘦𝘬𝘰 sprečio... . . . Trgla sam se i iza sebe ugledala nekoga. 𝘝𝘪𝘴𝘰𝘬 𝘵𝘪𝘱, 𝘤𝘳𝘯𝘦 𝘳𝘢𝘻𝘣𝘢𝘳𝘶𝘴̌𝘦𝘯𝘦 𝘬𝘰𝘴𝘦 𝘪 𝘬𝘰𝘴𝘪𝘩 𝘫𝘰𝘴̌ 𝘤𝘳𝘯𝘪𝘫𝘪𝘩 𝘰𝘤̌𝘪𝘫𝘶.... Započeto: 1. februar. 2023.

Ljudi dolaze i odlaze. Tako je moralo biti. I tako će uvijek biti. Ali mi smo još tu, zar ne?

Pisma osobama koje možda više nikada neću videti. Osobama koje sam volela. Osobama koje su me promenile. Osobe koje su se zavukle u zaborav. S ljubavlju, 𝑴𝒂𝒔̌𝑨❥︎