"Biću tvoj najgori košmar." Smeši se,dok se naginje ka meni. "Više kao najslađi san." Šapuće mi. "Snovi su samo odraz naše podsvesti i želja." "Oh,gospođice Evans,ja tačno znam šta želim."

Mislila sam da imam sasvim normalan život, isplaniran i siguran, srećan. Do te jedne noći. Upoznala sam momka zbog kojeg sam počela da gubim razum. Izgovarala sam stvari koje nikada ne bih. Uvidjela sam monotonost svoga života. Unio je promjenu u njega. Unio je avanturu, ushićenost, sreću i ljubav. Ono šta nisam znala iza njegovog drskog tona i predivnih osmijeha je istina koja se krije i bolna prošlost koja ga je promijenila i napravila distanciranom osobom koja je sada. Zato sam pokušala da budem najbolja i unesem tu istu ushićenost i sreću u njegov život, kao što je on meni. I ljubav. Ponajviše ljubav. Mislim, mogao je bar da mi kaže koliko je opasan njegov posao. Ili da mi kaže šta osjeća. Šta trenutno misli. Stvarno. Taj momak me toliko zbunjuje. Nikada ga neću skontati. Mogao je bar da mi kaže zašto se vratio. Šta ga je natjeralo da ostane i nakon što smo se upoznali. Zašto sam ja bila drugačija? Stvarno. Nikada mi ništa ne govori. Čekaj, je l' mi to visi končić sa haljine? Ovo je moja prva priča koju sam pisala ko zna koliko davno i trenutno je uređujem, da bude bolja. Budite zato blagi, ipak je prva. :) I dalje ne vjerujem da ima preko 200k reads. Šta?