"Ne postoji zbogom...", to tako lepo zvuči, ali je potpuna laž, pomislio sam i progutao knedlu koja mi je zastala u grlu. Rukom sam prešao preko njenog urezanog imena na tamnom drvenom podu. Poslednji put sam se setio njenog toplog osmeha i tada sam znao da sam spreman. Spreman da sve okončam. Prst mi je poslednji put zaigrao na obaraču. "Zbogom.", tiho sam prošaputao.