Cao, moje ime je Victoria. Imam 15 godina. Zivim u Njujorku. Ja, kao malena jos, nisam imala svog najboljeg prijatelja. Bila sam sama. Secam se cak onih dana kad sam sama isla kuci, noseci tek ubranog, malog maslacka. Mama i tata su me upisali u novu skolu. Nadali su se da cu naci prijatelje. Iskreno oni su bili najbolji roditelji ikad. Uvek su mogli da vide moju samocu u mom slomljenom srcu. I tako sam krenula u skolu. Pravo da kazem skola kao skola, sve je isto kao i kod drugih, samo drugi ucenici. Kad sam sela za svoju klupu, devojcice su se natrpale oko mog stola. Pitale su me ovo i ono, i kako je to ili ono moguce. Usao je nastavnik. Predstaviom me celom razredu. Zavrsila sam skolu. Medjutim kad sam se vracala, videla sam neku devojcicu kako sedi sama na klupi. Nije me zanimalo. Prosla sam pored nje i saplela se o njenu nogu. I prvo sto sam uradila jeste bilo da sam se izdrala na nju. Ona je potrcala , a ja sam za njom. I kad je konacno uhvatila, izvinila sam. Ona se osmehnu.