Imala je sve. Savrseni roditelji, najbolji prijatelji, ljubav svog zivota. Bila je kcer za pozeleti, san svakog muskarca, uzor svakoj devojcici i zavist svakoj devojci. Imala je sve - do te noci. Noc kad je njeno nevino detinjstvo bilo ubijeno. Noc kad su njeni beskrajni i neisprljani snovi bili ubijeni. Noc kad je ona bila ubijena; ili bar sve sto je do tad bila, sve sto je do tad osecala, sve sto je do tad imala. Imala je sve. Ali ostalo joj je samo jedno nesto - bol. I tisina njene tame. Zivela je samo zbog njenog malog andjela - sve dok se nije pojavio i njen Crni andjeo. Udahnuo je nadu u njenom praznom dusu, iscrtao je osmeh na njenom bledom licu, izlecio je njene bolove, obrisao je prljave tragove sa njenog obelezanog tela, sastavio je svaki komadic njenog slomljenog srca i njenih razbijenih snova, obecavajuci joj da ce pronaci srecu u njegovom sigurnom zagrljaju; gde je napokon pronasla spas od njene tame. Mnogo spletke, jos vise jadove, nepodnosljiva bol - GLUVA TAMA. ~*~ "Obecavam." - prosaputa sa jos vecom sigurnoscu u njegovom tamnom pogledu i ostrom glasu; toliko velika da ne mogu da i sama ne poverujem da tamo negde, i mene ceka neki najmanji tracak svetline. "Verujem ti, ali... Ne postoji nesto na sta mogu da se oslonim, nesto sto ce mi dati snagu da nastavim ovu surovu borbu." - izdahnem zatvarajuci svoje oci i gledajuci tamu, predavajuci joj se, ponovo. "Postojalo je takvo nesto, ali nakon toliko udaraca, postalo je nedovoljno da zaleci sve moje rane i da me izvuce iz svega ovoga." - 'Da me izvuce iz moje tame', pomislim u sebi prisecavajuci se da je nekad za to bio dovoljan njegov cvrsti zagrljaj, njegova obecanja izgovoreni glasom pun zastite i sigurnosti koje sam nalazila u njega. Ali nakon svega, i to je postalo nedovoljno. "Sta kazes na ovome?" - prosaputa u mojim zatvorenim ocima spustajuci svoj svezi dah sve nize, dok ga ne udahne u meni spajajuci nase vrele usne. Tad sam znala - postoji izlaz iz tame. On je moj izlaz iz ove Gluve Tame.