Mladić se odriče identiteta, pakuje dostojanstvo u kofere, navlači na sebe požudu i greh, spremno krećući u noć sa neizvesnim krajem. Svakim korakom više, zaboravlja da oseća. Misli da se tako na život uči. Reči prodaje, za mir ne zna, prijatelje nema. Među gomilom ljudi, izgubljen i promašen. Sve dok u tom haosu lica...
Povrijedio me, ostavio me... Zaboravio je na sve što smo imali... Ja nisam... Sve dok nisam ugledala najljepše zelene oči... Najseksi osmijeh na svijetu. Tara je imala pravo... Braća Klimov ubojiti su za žene...
"I onda kad sam pomislila da sam se vratila među žive... Pojavio se on. Slomio me i rastavio na komadiće... Ono što tada nisam znala, je da on nikada nije bio potpun... Dok nije sreo mene!"