Dočekao sam zlatne godine kao solo igrač koristeći svaki sekundu da udahnem život punim plućuma, sve dok nisam prvi put iskoristio uslugu prijatelja i dobio nju...

Trebalo je da budemo samo neprijatelji koji jedno drugom izjavljuju mržnju dok ne poveruju da su te reči istina. Za mene to i nije bila laž - katkad sam mrzeo Elden... Mrak bi mi pao na oči svaki put kada bi mi okrenula leđa i naoružala se protiv mene. Tada bih je mučio, povređivao, boleo. Nisam imao meru i kočnicu, bio sam loš do daske. Nikada nisam voleo promene, ali njen neočekivani dolazak mi se svideo. Kasnije sam postao opsednut njom, u meni se rodila potreba da bude moja. Imali smo i dobre i loše trenutke, ali nikada nismo imali...nas. Bili smo prokleti i nemogući. Elden je došla u moj život kada sam je najmanje očekivao i kao vatra - zapalila me. Izgoreo sam do pepela i izgubio je... Zauvek. Jer neki izbori nisu pošteni, ali moraju da se naprave.