Tuga قصص

Ova pesma je nastala iz dubine duše, kao produkt proguženih osećanja i pogleda na svet.

Dok je u nastajanju moja nova priča, uživajte u mojim kratkim ljubavnim pričama. One su tek mala razonoda. Nadam se da će svatko od vas pronaći nešto za sebe dok Timotej i Irena pišu svoje sudbine koje ćete moći pročitati kad priča napokon bude gotova. Do tada uživajte u mojim drugim likovima iz kratkih priča.

"Koliko ljudi na ovom svetu znaju osećaj kada čekaš nešto iako znaš da neće doći? Koliko ljudi na ovom svetu znaju osećaj kada se nadaš nečemu što ne postoji? A koliko ljudi na ovom svetu imaju one koji drže kanap golim rukama i dobijaju rane samo da vi ne bi dotakli dno? E, vidite prava je radost imati svog anđela koji pobeđuje vašeg đavola u vama. A hvala Bogu ja sam ga imala" -Za jednu moju zvezdu u znak zahvalnosti 13.02.2017

Tužna pesma za mladog bolesnog čoveka.

𝘽𝙞𝙩𝙞 𝙣𝙚𝙘̌𝙞𝙟𝙖 𝙞𝙜𝙧𝙖𝙘̌𝙠𝙖. 𝘽𝙞𝙩𝙞 𝙯𝙖𝙣𝙞𝙢𝙖𝙘𝙞𝙟𝙖 𝙙𝙚𝙢𝙤𝙣𝙞𝙢𝙖. 𝘽𝙞𝙩𝙞 𝙟𝙚𝙛𝙩𝙞𝙣 𝙠𝙤𝙢𝙖𝙙 𝙠𝙧𝙥𝙚. "𝐾𝑎𝑑𝑎 𝑐𝑒 𝑠𝑒 𝑜𝑣𝑜 𝑧𝑎𝑣𝑟𝑠̌𝑖𝑡𝑖?", 𝙨𝙢𝙚𝙙𝙟𝙤𝙠𝙤𝙨𝙖 𝙙𝙚𝙫𝙤𝙟𝙠𝙖 𝙨𝙚 𝙥𝙞𝙩𝙖𝙡𝙖 𝙠𝙤𝙣𝙨𝙩𝙖𝙣𝙩𝙣𝙤. 𝙆𝙖𝙙𝙖 𝙘𝙚 𝙙𝙤𝙘𝙞 𝙠𝙧𝙖𝙟 𝙣𝙟𝙚𝙣𝙤𝙟 𝙥𝙖𝙩𝙣𝙟𝙞 ? 𝙆𝙖𝙙𝙖 𝙘𝙚 𝙪𝙜𝙡𝙚𝙙𝙖𝙩𝙞 𝙨𝙫𝙚𝙩𝙡𝙤𝙨𝙩 𝙞 𝙥𝙤𝙣𝙤𝙫𝙤 𝙯𝙖𝙠𝙤𝙧𝙖𝙘̌𝙞𝙩𝙞 𝙪 𝙨𝙫𝙚𝙩 ?

Tužna pesma o sudbini mladog čoveka.

Nažalost, neke stvari je nemoguće održati živim, nekada se naizgled savršena harmonija raspadne pred našim očima

19godisnja devojka napusta svoj grad, zbog nostalgije koju oseca prema svojoj velikoj ljubavi. Oduvek je ciljala na visone cilje, planove i zelje. Neocekivano u novom mestu ostvaruje sve sto je zelela kao tinejdzer od 13-14godina. Vremenom stice prijatelje, popularnost, bogatstvo ali da li ce i novu ljubav?? Pa to se joj uvek ne zna.. ❤

I leteli su, visoko na nebu I pali su, nisko na zemlji Cover by: @Vannsy_

Triler/misterija koja govori o životu mlade Sare. Sara je prošla dosta tragedija od kojih se jedva odmaknula ili je barem tako mislila.

I will post some poetry (by me) and quotes (of others) .../nobody knows me here, i can free my heart, here i can spread my wings and fly.. ( idk just talking stupid stuff).. * I'll poe- try to write it

Masa SMP adalah salah satu bagian paling berwarna dalam hidupku. Dari semua pelajaran yang ada, seni tari adalah yang paling membuatku bersemangat setiap hari Rabu siang. Awalnya, aku tidak terlalu percaya diri. Saat pertama kali Bu Rani, guru seni budaya kami, mengumumkan bahwa kami akan belajar tari tradisional untuk persiapan pentas sekolah, aku langsung panik. "Aku nggak bisa menari," gumamku dalam hati. Gerakanku kaku, dan aku sering salah hitungan. Latihan pertama terasa canggung. Musik diputar, dan kami diminta mengikuti gerakan dasar. Beberapa teman terlihat luwes, sementara aku masih bingung membedakan gerakan tangan kanan dan kiri. Teman sebangkuku, Dinda, berbisik sambil tersenyum, "Santai aja, nanti juga bisa." Sejak itu, kami selalu latihan bersama. Sepulang sekolah, kami menyempatkan diri mengulang gerakan di aula. Kadang kami tertawa karena ada yang salah arah, kadang juga saling menyemangati saat mulai lelah. Bu Rani tidak pernah marah jika kami salah. Beliau justru berkata, "Menari itu soal rasa dan kebersamaan, bukan cuma hafal gerakan." Hari pentas pun tiba. Aula sekolah penuh dengan siswa dan guru. Jantungku berdegup kencang saat namaku dan kelompokku dipanggil. Lampu panggung menyala, musik mulai terdengar. Untuk sesaat aku ingin mundur, tapi aku teringat semua latihan dan tawa bersama teman-teman. Kami menari dengan kompak. Setiap gerakan terasa mengalir begitu saja. Saat musik berhenti, tepuk tangan memenuhi ruangan. Aku tersenyum lebar-bukan hanya karena tampil dengan baik, tapi karena berhasil melawan rasa takutku sendiri. Sejak saat itu, seni tari bukan lagi pelajaran yang menegangkan, melainkan kenangan manis tentang persahabatan, keberanian, dan kebersamaan di masa SMP. Dan sampai sekarang, setiap kali mendengar musik tradisional diputar, aku selalu teringat hari-hari menyenangkan itu.

Kratke priče o životu ,ljudima, mudrosti, spoznajama...

Posveceno mom tati.

Šta se desi kada upoznamo prvu ljubav? Kroz kakve uspone i padove prolazimo? Ovo su ispovesti jedne zaljubljene tinejdžerke.