Slomljena i uznemirena zbog velike ekonomske krize i nekontrolisane politike svojoj drzavi, Anastasia je primorana, ne da napusti samo malo poluostrvo, vec i svoj zivot. Na aerodromu srece vec vidjenog coveka, cijeg se imena ne seca, ali lik je zapamtila. Ulazeci u avion, zaustavlja ih uzbuna o mogucem teroristickom napadu. Zarobljeni izmedju novih zivota i vecite borbe vere,prava i zakona, ostaju na aerodromu, prepusteni jedno drugom, bez ikakvog znanja da je njihov susret vec odavno isplaniran.
Lutko..."
Uzeo je mou bradu svojim grubim i hladnim prstima i podigao ju je tako da meme drzi fiksiranu, onako da moram da gledam njegove hladne i mracne oci. Oci pune tame, bez sjaja, Kao da su pune tuge koja ih razara ali to ne pokazuju. I dalje lepe, oci boje tamnih sumornih planina. Planina koje su tuzne, nemaju drvece-nemaju nikakvu vegetaciju na sebi, nemaju nikakav zivot na sebi, nikakvo zelenilo, one su mrtve i sve sta predstavljaju je smrt i strah. Bas takve su njegove oci.
,,Ja sam Aleksej Popov. I ja imam prava da radim sve sta mi padne na pamet."