1. poglavlje

Svestan sam koliko me se deca plaše. Ali to je upravo ono što mi je potrebno. Njihov strah. Mogu reći da se ponovo rodim kada ih vidim preplašene sa suzama u očima. Želim da jedem njihovo meso, dok oni vrište na sav glas, ali ih niko ne čuje. Misle da sam samo obični ulični zabavljač, ali ja sam mnogo više od toga. Mnogo gore. Prodajem im sladolede. Gledam ih kako radosno ližu a potom ih ščepam i ubacim u svoj kombi. Odvedem ih na deponiju i tamo ih rascepim i jedem unutrašnje organe. Nema boljeg osećaja. Neprocenjiv je. Najviše me motiviše za dalje njihovi krici upomoć, ali niko ih ne može čuti. Samo su moji. Kad završim s obedovanjem, dam ih džukelama da pojedu još to malo što je ostalo od njih. Niko ni ne sazna šta se desilo s njihovom decom. Sakrijem sve tragove i nastavljam dalje. To je ono što ja radim čitavog života. To je smisao mog života.