GLUVA TAMA

Imala je sve.
Savrseni roditelji, najbolji prijatelji, ljubav svog zivota.
Bila je kcer za pozeleti, san svakog muskarca, uzor svakoj devojcici i zavist svakoj devojci.
Imala je sve - do te noci.
Noc kad je njeno nevino detinjstvo bilo ubijeno.
Noc kad su njeni beskrajni i neisprljani snovi bili ubijeni.
Noc kad je ona bila ubijena; ili bar sve sto je do tad bila, sve sto je do tad osecala, sve sto je do tad imala.
Imala je sve. Ali ostalo joj je samo jedno nesto - bol.
I tisina njene tame.
Zivela je samo zbog njenog malog andjela - sve dok se nije pojavio i njen Crni andjeo.
Udahnuo je nadu u njenom praznom dusu, iscrtao je osmeh na njenom bledom licu, izlecio je njene bolove, obrisao je prljave tragove sa njenog obelezanog tela, sastavio je svaki komadic njenog slomljenog srca i njenih razbijenih snova, obecavajuci joj da ce pronaci srecu u njegovom sigurnom zagrljaju; gde je napokon pronasla spas od njene tame.

Mnogo spletke, jos vise jadove, nepodnosljiva bol - GLUVA TAMA.
~*~
"Obecavam." - prosaputa sa jos vecom sigurnoscu u njegovom tamnom pogledu i ostrom glasu; toliko velika da ne mogu da i sama ne poverujem da tamo negde, i mene ceka neki najmanji tracak svetline.
"Verujem ti, ali... Ne postoji nesto na sta mogu da se oslonim, nesto sto ce mi dati snagu da nastavim ovu surovu borbu." - izdahnem zatvarajuci svoje oci i gledajuci tamu, predavajuci joj se, ponovo. "Postojalo je takvo nesto, ali nakon toliko udaraca, postalo je nedovoljno da zaleci sve moje rane i da me izvuce iz svega ovoga." - 'Da me izvuce iz moje tame', pomislim u sebi prisecavajuci se da je nekad za to bio dovoljan njegov cvrsti zagrljaj, njegova obecanja izgovoreni glasom pun zastite i sigurnosti koje sam nalazila u njega.
Ali nakon svega, i to je postalo nedovoljno.
"Sta kazes na ovome?" - prosaputa u mojim zatvorenim ocima spustajuci svoj svezi dah sve nize, dok ga ne udahne u meni spajajuci nase vrele usne.

Tad sam znala - postoji izlaz iz tame. On je moj izlaz iz ove Gluve Tame.