Iluzija stvarnosti.

U jednom trenutku sve je bilo tako savršeno,skoro pa nestvarno. U jednom momentu sam mogla da osetim njegove ruke koje me čvrsto drže oko struka. Mogla sam da osetim njegov parfem,taj presavršeni miris. Slušala bih taj umirujući glas koji je kod mene izazivao leptiriće u stomaku. I taman kada sam poželela da se prepustim tom nežnom dodiru,tom opojnom mirisu i umirujućem glasu,neka tama se niotkuda pojavila i oterala sve to. A tako sam bila blizu. Tako sam jebeno bila blizu. Skoro kao da još uvek mogu osetiti taj miris. Još uvek ga pogledom tražim u masi ljudi. Još uvek tražim te njegove zelene oči koje imaju toliku dubinu da bi čovek mogao da se udavi u njima. Fali mi. Fali mi svaki naš razgovor,svaka naša prepirka o tome ko koga više voli,fali mi njegov duks,njegova kosa,fali mi ceo.