,,Poslednji ples'', A.Đ.

Da li verujete u ljubav? Je li stvarna ili je samo izmišljena kako bismo tragali za nečim nepostojećim? Ako biste mene pitali, odgovorila bih da ne znam. Kako mogu verovati u nesto što nisam videla, ni osetila? Od mog rodjenja, pa do sada, apsolutno nikada nisam dobila ni mrvicu ljubavi. Nisam dobila čak ni onu ljubav koja je skoro svakom detetu poklonjena čim se rodi, ljubav porodice. Zapravo, ja ni nemam porodicu. Nemam pravu sreću, a nijedna hraniteljska porodica nije uspela da mi pruži čak ni malo lažne ljubavi i sreće. Kako sam odrastala sve češće sam menjala hraniteljske porodice.. Skoro svakog meseca nova loša zamena za pravu porodicu. I ta prica uvek počinje istim rečima: ,,Oni su skladna porodica, prihvatićete. Samo pazi, nemoj opet da upadneš u nevolju." I svaki put upadnem u nevolju. Zato se poglavlje mog života sa tom porodicom završava. Uvek govore isto: ,,Sa tim detetom stvarno nesto nije u redu! Drska je i nevaspitana. Stalno pravi gluposti, mi zaista ne možemo izdržati vise. Žao nam je." Ovo poslednje je očigledno laž - nikome nije žao. Možda bi im i bilo žao kada bih ja bila bolja, ali ne želim da se menjam, ne zbog njih. Samo onaj ko me prihvati sa svim mojim manama vredan je mog menjanja, ali, nekoga takvog još uvek nisam srela. Zato ću biti ono što jesam. Ugodiću jedinoj osobi koja me voli - sebi. Ja sam loša osoba, a što i ne bih bila kad tako volim?
Što se prijatelja tice - ima ih puno, ali ne pravih. Tu su oni lažni koji ti zabiju nož u ledja čim se okreneš, ali zato kada im nešto traba uvek te se sete. Dosadili su, ali drugih nemam. Kad god pokušam da steknem normalnog prijatelja, tu je loš glas koji me prati i oteruje sve u širem krugu oko mene.
Ali u meni se prepliću dve ličnosti. Prva je krhka i nežna balerina koja uživa u svakom trenutku plesa, a druga, pa.. druga je komplikovana, zla, hladna i opasna. Medjutim, ljudi nikada nisu videli dobru stranu bilo čega, zato sam u kraju poznata ka