Pišonja i Žuga

Za sve koje nemaju dovoljno samopouzdanja, misle da su ružne i debele, glupe i retardirane... Niste. Svoje ste.

Prije nekoliko dana je bilo dve godine smrti osobi koja me je naučila kako da se izborim sa manjkom samopouzdanja. Sada sam postala mnogo hrabrija, ne dotiču me priče jer znam kakva sam. Nisam savršena, ali sam Svoja. I tada sam najljepša.

Nije nikakva tužna priča, kratka je i sadrži u sebe poučne stvari. Možda nikada nećete imati pored sebe osobu kao što sam ja imala, možda ćete imati i bolji osobu(iako ja nisam spremna da priznam da od njega postoji bolja osoba ma kakav je god on bio), ali ovdje se nalaze teške riječi.

Barem za mene.

Nisam napisala s čime se borio, skoro pa nisam ni spominjala njegovu borbu. Dala sam sebi oduška, dala sam si slobodu da se prisjećam lijepih stvari(kojih ima mnogo, ali nekako najviše pamtim ova četiri doživljaja) i da zaboravim na svu bol, suze, bijes, ljutnju, razočarenje, nemoćnost i ogorčenost.

Ovaj dio mene je sakriven, zato mi je mnogo lakše da pišem pod anonimnosti. Moja najbolja drugarica je rekla da je ponosna jer sam uspjela da se otvorim, ali ona nikada neće znati da sam plakala dok sam ovo pisala više nego što sam ikada u životu.

Hvala na podršci koja je iz dana u dan sve veća, hvala vam svima što me pratite. Uživajte u ovoj kratkoj, ali istinitoj priči:)