Izmedju Svetlosti I Njega
Postoji kraljevstvo koje se nikada nije pojavljivalo na mapama. Virelia, zemlja večitog sutona, bila je skrivena duboko izmedju planina koje nisu menjale oblik, ali su se pomerale. Vetar tamo nije šaptao, već govorio, ponekad kroz lišće, ponekad kroz misli. Drveće je imalo pamćenje duže od ljudi, a jezera su pamtila lica onih koji su gledali u njih.
Na dan kada je Elira rođena, nebo je poprimilo boju pepela. Dvanaest čarobnjaka okupljenih u Hramu Između Svetova rekli su samo jedno: „Došla je ona koja će promeniti sve."
Elira nikada nije verovala u ljubav, svi momci sa kojima je bila su je, iako je bila prelepa devojka sa zelenim ocima i svetlo braon kosom, iskorišćavali jer joj je bila princeza, buduća kraljica, zbog toga što su joj i otac i majka poginuli.
Prošlo je dve nedelje otkad je Elira napunila osamnaest godina, a ona od njenog osamnaestog rodjendana svaku noć sanja istog momka. Nikada mu nije videla facu, ali joj je izgledao baš poznato. Sve što je mogla da vidi je bila njegova plava kosa i ledeno plave, nemoguće bistre oči.
Kada je jedne noći otvorila oči, njegove su bile tamo. Posmatrale su je iz senke, iza stakla, kao da su čekale.
Njegovo ime bilo je Kael. Došao je iz Severnih Ravni, iz naroda za koji se verovalo da više ne postoji. Njegova krv je nosila magiju drugačiju od virelijske - magiju tame, magiju čuvanu generacijama. Kael nije došao da traži pomoć. Došao je po nju.
„Tvoje srce zna zaborav", rekao joj je. „Ali tvoje oči - one su me prepoznale."
I sa sobom je doneo zimu, usred leta.
