Звала ме је Мекетан

"Она, изопштена...а ја сасвим сметен. Дружили смо се под свјетлима лампе неког трошног стола. Заустављали би вријеме док се дах свемиру одузимао, док су звијезде бројале плаветнила које почињу обасипати својим сјајем. Причали смо здушно и кроз кикот и плач. Све успомене које смо имали понаособ, имале су многе заједничке тачке. И онда, када је престало, настала је тишина. Пријатнија од свега, од најсведеније монахиње, од највишег планинског врха којим нико крочио није. Било је то наше. И тада сам видио њен поглед, као вучице једне, као у некога ко је препознао сјај у мојим очима и тад, баш као и истог часа када је занијемила стреха по којој птице обитаваше јер се утишала цика дјеце која иду дому свом да пију какао. "Мекетан"...рекла је..."Мекетан ти си блесав. Ти не знаш коме душу отвараш. Ја нисам у невољи да ме спашаваш, ја јесам невоља. Ти мораш, Мекетан, да побјегнеш главом без обзира! Јер страдаће ти душа под крилима ноћи док си ушушкан под ћебе које није твоје. Иди Мекетан, иди од мене.." ..Застах. Лице јој је било блиједо и прва суза се назирала у њеном оку. Није жељела да одем. Али је почела плака