DAMA VALHALE

Kad postaneš nevina žrtva poremećenog sistema vrednosti u kom svi mi živimo i kad ti i najbliži okrenu leđa, ima li nade da se istina sazna a pravda zadovolji? Da li je ikoga briga za posledice koje ostaju i kako sa njima živiš svakoga dana?

Vladimir:
„Najlakše je biti budala i ispunjavati zacrtane ciljeve koji nemaju nikakvu svrhu. Godina za godinom je prolazila, a ja sam budalasto uživao u svakoj. Sad kad se primakla četrdeseta, pitam se, gde sam, šta sam, ko sam?
Međutim, kad pomislim na Nikoliju i kako njoj godine prolaze, naježim se od muke. Ko zna šta sve želi, a ne može? Ko zna koliko toga bi mogla, a nema mogućnosti? Ko zna koliko dana je provela između četiri zida, jer nije bilo nikoga da je povede sa sobom? Ko zna pored koliko običnih radnji je zastala, ali nije mogla da uđe? I ko zna šta se desilo, pa je dovelo tu gde je sad.
Sklapam oči i zamišljam sebe u njenoj koži. Zamišljam kako je to stati ispred parfimerije i gledati druge kako slobodno ulaze i izlaze, a ja ne mogu jer to nije pet frendli objekat. Zamišljam kako izgleda život kad postane ograničen i uslovljen."