РЕКВИЈЕМ ЗА СОБУ

Срео се дан са нама. Запатила се зора, по бједи града се прострла. Ми још нисмо ни стигли устати а већ је пријетила ружним вијестима, већ се наоштрила строгим зрацима. Негдје из неког хаустора мук, као да се неко удавио у самоћи, помислих како је посљедњи дан за нас, помислих да ће се амбис отворити још зубатији и страшнији од грома. Страх ме је обузимао цијелог, и ја не знадох шта мислиш, али сам знао да осјећаш исто. Постали смо уљези тренутка. Избјегли из ноћи у неки свијет који је крио смрдљиве остатке хране, нисмо имали гдје отићи по вјетру, ни по вјери у газеће кораке, већ се вика градска која се будила и играла са нашим чулима ликујући кезила, и постали смо уљези, и два пса. Након свега, то смо и били у очима ноћних лампи, крили смо нага тијела и прекривали их сјенкама. Сада дан дође и донесе суд, криви смо, нисмо испунили очекивано. Срећници, а проклетници, заувјек смо бацили коцкице јамба у Дунав.