Odraz Crnog Oka

-Stani! Kako se zoveš? upita me.

Pogledala sam ga, više na sarkastičan način, dok sam mu se blago podsmevala pogledom.
"Zar i to ne znaš?"

-Ne. Izgleda kao da si dobra u učenju stvari. ;)

"Patetično." - odgovorih mu gledajući ga ledeno u oči.

-Ozbiljan sam.

"Ako bude bilo potrebno, sudbina će nam to otkriti" - rekla sam mu provokativno.

- Sudbina a? Ne bi trebalo toliko da se prepuštaš sudbini. Uzmi stvar u svoje ruke." - opet reče provokativno.

"Sudbina će svakako stići svakog od nas kad tad. U ostalom, to je moja stvar." - odbrusila sam mu.
"A i u ostalom, ti si samo stranac, kakvog viđam sto puta na dan" - prevrnula sam očima.

-"Dobro, stranče. Imaš li barem broj?";) - nasmejao mi se.

"Odjebi." - rekla sam mu izlazeći. Razmišljala sam o onome što sam rekla, pa su mi misli skrenule na već dobro razrađenu temu, sudbini. Tako je neizvesna. Ko zna šta je iza velikih zidina zemlje. Iza stranica knjiga i dubokih redova biblioteka. Iza bilo kakvih zaključanih vrata. Možda nikad i ne saznamo. Ko je onaj dečko uopšte? Ma ne zanima me baš - skrenula sam misli. Nije kao da ću onog lika opet da vidim u životu. Čak i ako da, uopšte me neće biti briga.