Sve laži koje si rekao

Kian&Sarah
Mrzim je. Tako je mrzim. Jer ona je sve od čega sam bježao, a nisam mogao pobjeći. Mrzio sam je i zato sam je odbijao saslušati, kao malo razmaženo derište začepljao sam uši, ali uvijek sam čuo šta je imala za reći. Mrzio sam taj odsjaj sunca u njenom plavom moru svaki put kad me pogleda, čak i noću. Mrzio sam i ono krdo bizona kada bi je samo opazio ili čuo njen osmijeh na hodniku. Mrzio sam što sam u njoj vidio sebe. Sve što sam čak i od sebe krio u njenom oku je bilo tako kristalno jasno, tako nevino i čisto. Mrzio sam to što me nije vidjela kao i drugi. Za nju nisam bio tako crn i tako stran. Mrzim taj nježni pogled kojim me miluje i bez da me dodirne. Mrzim jer mi paše i jer bi svaki taj trenutak da zamrznem. Mrzim jer bi i svoju stvarnost i budućnost krio baš prema njoj. Mrzim je jer ne mogu da podnesem ovo. Ne mogu da se naviknem na ovaj osjećaj koji mi razdire prsa i ostavlja jači osjećaj žarenja i razarajućeg bola jače nego bilo koji metak koji sam ikad primio. Mrzim to što je volim i baš zato je tjeram i odbacujem i ne želim blizu. Mrzim taj osjećaj praznine i mrtvine kad nije blizu. Mrzim, jer izgorim svaki put kada bilo kakvog pripadnika muškog roda vidim u njenoj blizini i poželim unesrećiti. Pogledam u krvave ruke i moj SIG Sauer u njima, čujem ekipu iza sebe kako odlaze i dozivaju me. Znam da ona ne pripada u moj svijet. Znam da bi je moja tama ubila, sebičan i u potpunosti svjestan da ću za svoje janje biti lav, noge se same kreću i idu k njoj...Jer u ovoj tami ona je svijetlost. Ona je moj dom.